Промоција је одржана у кафићу „Сиџа клуб“ у Краљеву, дана 9. јула 2026. године, непосредно пре концерта легендарног „Атомског склоништа“ на Тргу српских ратника
Петокњижје Усамљености Димитрија Јовановића својеврстан је и оригиналан подухват да се сажимањем и прожимањем обједине рефлексивна поезија, интимистичка проза, мајеутички афоризам, самозапитаност, реторичка питања на која аутор не тражи одговор већ уздрхталост бића, при чему је главно обележје свих пет целина саосећање са ауторовом елегичном тугованком.
Садржај Усамљености 4 махом чине цртице уједначеног обима из прохујалог и садашњег живота прошаране афоризмима, док су у Усамљеностима 5 углавном заступљене сентенце и афоризми, уз дужу повест посвећену песникињи Јелисавети Багрјани и песнику Радету Драинцу, физичким и духовним дружбеницима и вазнеситељима у царство слободе и поезије, али и Морави, виолини, Острву љубави, белуцима… У Усамљеностима 4 можемо да се осведочимо у неусахлу љубав аутора према сродницима чије га речи и поуке греју и теше из топлог камина сећања. Са страница књиге пројављују се брат Милисав, мајка Јелена, отац Петар, баба Ангелина, деда Радивоје, деда Милентије, ујак Драго… Ономе најдражем, унуку Илији, соколу, упућене су не само посвете на крају сваке књиге већ и примери доброг и лошег, савети и моралне поуке како би се потомак усмерио на праву стазу. Аутор свесно не даје ближи физички опис драгих му покојника које он сећањем и љубављу у живот призива, већ нам из онога што чине и говоре приближава њихов карактер и душевно богатство. Усамљености 5 су више окренуте универзалним вредностима, тражењу одговора шта човек треба да чини и чега треба да се уздржи да би човеком остао и опстао.
Мотиви Димитријевог петокњижја су препознатљиви: Морава, белутак, земља која благодат исказује уколико се обделава, сељак, преци и потомци, сродство по крви и сродство по духу, усамљеност, душа, доброта, човекољубље, јунаштво… Моралној осуди аутора и читалаца извргнути су подлост, лаж, кукавичлук, себељубље и среброљубље, бездушност, тупост. Димитрије не критикује некаквог модерног, савременог човека, јер такав човек не постоји, као што уосталом не постоји нормалан свет, остали нормалан свет, сав остали нормалан свет чијим животом ми треба да живимо. Димитрије критикује то што се претежан број овдашњих људи окренуо некреативној доколици, лагодностима и бацању мозга на отаву, вољно прихватајући да слободу замени за ропство. Николај Берђајев није омиљени Димитријев философ, али осим физичке сличности постоји још нешто што их повезује. То је увиђање да се некадашња заједница претворила у објективирано нехумано друштво, и жеђ за слободом која често уме да заболи, али коју прави човек увек бира остављајући оној другој врсти лагодно ропство.
Са страница Усамљености 4 и Усамљености 5 храбре нас јунаци из живота и народне поезије Јован Курсула и Стари Вујадин, крепе нам душу песници од Орфеја до Либера Марконија и Радета Драинца, дух нам бодре мислиоци од Сократа до Бранислава Петронијевића… Јединство философије и поезије огледа се у спрези етике и српске народне, посебно епске поезије.
Дух мога народа огледа се у његовом оцењивању шта је добро а шта је зло, из тих оцена проистиче његово деловање на ток историје и на живот потомака. Народно стваралаштво било је у сагласности са начином живота и вредностима које су одвајале добро од зла, човека од нечовека. Етичке вредности настајале су из самога деловања душе. (Усамљености 4, стр. 31)
Хиљаде варница око нас осветљавају стварност коју тек слутимо, не додирујемо је, од нас је далеко. Стварност је то деда Радивојева коју кроз звук чекића ствара. Загледани у сјајне варнице свет свој од света деда Радивојевог стварамо. И севну из безброја звезда сјајних палушина Курсулина, из дединих очију варнице заблисташе, и чу се грмљавина „Варваринско поље притиснула војска...“ (Усамљености 5, стр. 23)
Свака слобода тражи човекову храброст и претходно суочавање са самим собом. Слобода може бити искључиво искуствена животворна реализација самореализације човека као мисаоног и емоционалног бића вољног да храбро поднесе жртву, а пожртвовање је свакако неопходно да би се слобода остварила. Смисао слободе може се докучити интуитивном спознајом и проницањем у највеће дубине властитог бића.
Човек од постанка свога покушава да до слободе, личне и друштвене, дође, безуспешно. При томе људски род шета између незнања и осорности. Из погрешака које се вековима понављају мало је или нимало није научио. Суочивши се са свима другима и са другим, човек није имао ни знања ни храбрости да се са собом суочи. Без правог сазнања о себи као бићу слободе, залудан лута од погрешке до још веће, од тезе до хипотезе, ни корака даље. Ипак, иако обогаљен, још увек се нада, не знајући чему се нада. (Усамљености 4, стр. 55)
Неприродно је не борити се за ослобађање самога себе. Најчешће се та борба води против самога себе. Јер, нас нико не може теже поробити него што то можемо учинити сами. Иако много путева води ка слободи, онај прави не може се пронаћи нити препознати, мада се задовољство тражења не може порећи онима који се њима крећу. (Усамљености 4, стр. 115)
Понашати се по захтевима другога значи изгубити себе.
По законима нужности ни господар ни слуга не могу бити слободни.
Нема слободних људи, има људи који се за слободу боре и оних који ропство подносе не противећи му се!
Погрешно је захтевати да се неко други жртвује уместо нас.
Бог ти је подарио слободу и право да се за њу бориш.
Не бежи од слободе и не злоупотребљавај је. (Усамљености 5, стр. 34, 41, 53, 138 и 163)
Данашњи људи су оболели од куге тзв. прогреса, и вољно живе у каљузи за коју усхићено мисле да је лековито блато. Заборавивши претке, њихов пример и поуку, кашкајући се и облепљујући млохава тела смрадном каљужевином, пљунули су на све добро, вредно, достојанствено, часно и важно у сопственом животу.
Кад мисли пузе човек бауља, кад човек бауља прашина му је мера. Без дружења са прецима, без знања о животима њиховим и без поштовања живота њихових човек не може усправно живети. Одричући се оних који су били и онога што су учинили, човек се будућности своје одрекао. Време у коме јесмо и човек који данас бауља од немила до недрага, мада је умислио да му је каљуга у којој живи од самога злата и радости искована. Данас смо сви набијени на коље и никада та уметност набијања на колац није била савршенија. На данашњим кочевима се умире уз песму и весеље и општу усхићеност полулудих људи. Велику цену плаћамо због глупости и осионости наше, несвесни да већи део остављамо потомцима да плате. (Усамљености 4, стр. 58)
Не бих знао да кажем ко је данашњи свет наружио толико да буде ружнији од свих досадашњих епоха! Знам толико да творци ове епохе нису имали ни маште ни памети. Никада пре жеље човекове нису биле веће, ни поквареније и никада човек није био толико уверен у своја достигнућа и своју слободу, иако су они права достигнућа ружнога живота и гнусобе! Тако је човек жртвовао и лепо и добро, зарад раскалашности и просташтва! (Усамљености 4, стр. 64)
... Изгледа да су циљ постигли. Тако се судбина човекова определила према стицању нечега, није важно чега, битно је да га има што више. Деца ко деца, присилом издресирана, то зову учењем нових бездуховних вредности, тако стварају своје настављаче. Све се сме осим мислити својом главом своје мисли и скретати са пута увећане производње и божанске потрошње. Тако човек све више свињи сличи. Све велике идеје о слободи и демократији, хваљене још од средњег века, однеле су воде мутних мисли и безглавих ауторитета, наиме, новца, прекомерне производње, њој подређене потрошње и робовласничких односа „човека“ и „човека“. (Усамљености 5, стр. 58)
Ко окреће леђа прошлости, жмури пред будућношћу. Ми немамо разлога за стид, већ искључиво за понос када је реч о нашој прошлости и прецима који су омогућили да имамо своју државу и своју слободу. Нажалост, постоје и Срби који се лако одричу и једног и другог. Такви и не заслужују да се Србима зову. Онима који чувају понос у своме имену и роду, и онима који немају српско порекло али воле и цене завештање слободе и братске љубави, искрено гледајући на Србију као на своју домовину, Димитрије се овако обраћа:
Данас су ме заболеле ране Косовке девојке, расплакале сузе њене са укусом вина из кондира, што га је кап по кап испијао Орловићу Павле, да прежали Топлицу Милана и Косанчић Ивана, никад Милоша Обилића. Девојачко вино од царскога вина лепше, као очи девојачке од свег царевог блага: Опрости нам Царе Лазаре за вино непопијено, за здравицу прећутану! Ноћ да не падне, сав дан са вама бих вино пио, ал ми не да туга у грудима, капљу сузе кондир да напуне, да испијам ваше сузе горке, да ме душа више не заболи. Небо видим вашим животима осуто, па се зарадујем да ћемо се једном срести, са Кочићем србовати и његовим Симеуном Ђаком што се од вас јунаштву научио. Заборавих Краљевића Марка јер на Косову није био, није ни закаснио, због њега сам тулумину вина испио. Нетко беше Краљевићу Марко. (Усамљености 4, стр. 79)
Часно је поредити се са Старим Грцима и са Индијанцима, са Србима, такође.
Да бих поштовао свој род, морам да научим да са њим патим и да се са њим веселим, да никада не пристанем на његово понижавање и пропаст.
Слеп за прошлост будућност неће видети.
Ми претке наше морамо схватити, јер од њих нам Сунце греје, и све нам је од њих. Они су Сунце створили, да би оно њих осветлило, преци су нам смисао живота обликовали. Ако будемо преци какви смо били потомци Сунце ће потамнети, наших потомака бити неће.
Ко заборави претке, нема право на љубав потомака.
Ко љуби туђу домовину уместо своје, изгубиће и једну и другу, а ни себе наћи неће! (Усамљености 5, стр. 62, 63, 71, 160 и 161)
На крају, истичем да ми је драго што могу себи, макар делом, приписати заслугу појављивања више књига обједињених називом Усамљености и оригиналним садржајем. Већ приликом читања текста припремљеног за прве Усамљености, аутору сам изнео суд да му овакво штиво понајвише лежи. Остајем при изреченом, односно саопштеном суду, и укратко ћу навести разлоге за такав став. Димитрије искрено чува србољубље од себељубља и среброљубља, оштрину чисте мисли и самообновљиву крепкост духа, слèдећӣ нит која га повезује са драгим му и неумрлим пријатељем, академиком Николом Милошевићем, који је себе дефинисао као меланхоличног интелектуалца са философским претензијама. Његове рефлексије су и критичке и елегичне. Његова интимистичка исповест дата је у облику делова самосвојне песме у прози која час прелази у чисто лирске записе, час у епику призивања епског, архаичног и баштинског. Његове сентенце и афоризми су овде најчешће лишени сатире (која се код Димитрија скоро па подразумева, имајући у виду бројне сатиричне уратке), задржавајући у себи проницљивост и неспутаност креативног и слободног духа. Ретроспекција коју Димитрије стално и изнова врши никада није објективно посматрање објективираних догађаја, личности и ствари из прошлости, већ је праћена интроспективним увидом и бдењем над властитом личношћу, као и свешћу о њеном богаћењу и сиромашењу услед искуствених доживљаја стварности. Стога налазим да у нашој књижевности Димитрије нема парњака када је реч о оваквој врсти књижевног исказа и израза.
(Услед , благо речено, индиспонираности потписника ових редова на промоцији је изговорен само део горњег приказа. Отуд фрагментарност у наслову.)
