Ако прихватимо Генонову оцену, Бора Станковић би се сврстао у ону категорију људи који су искрено желели да делују против модерног духа, али услед непознавања темељног принципа традиције – да је крај „мрачног доба“ истовремено и почетак „златног доба“ – он је застао у оном хијатусу (оних „пола сата тишине“) као пред зидом, одакле више није могао ни да изађе, ни да се врати натраг. По једној древној источњачкој мудрости, Бора је „зајахао тигра“ (демона нечисте крви), али није умео да га заузда, заустави на време, и на крају да га окрене у „позитивном смеру“.
УВОД
Све древне традиције засноване су на концепцији спиралног тока времена (циклуса) где се разликују периоди опадања (инволуције) и поновног уздизања (еволуције). У хиндуизму, на пример, један велики временски циклус (manvantara) дели се на четири доба од којих је последње доба „мрачно доба“ (kali-yuga) – што одговара античкој подели на златно, сребрно, бронзано и гвоздено доба, као и старозаветној подели на четири „царства“ из књиге пророка Данила, гл. 2: 31-36.
Тумачећи Навуходоносоров сан, пророк Данило у „лику великоме“ (великом циклусу) види четири епохе („царства“): златно („златна глава“), сребрно („сребрна прса и мишице“), бронзано („трбух и бедра“) и последње, четврто „царство“, где је помешано блато („земља“) са гвожђем („голени му од гвожђа а стопала које од гвожђа које од земље“). Не треба бити нешто нарочито видовит, да се у овом „четвртом царству“ препозна наша епоха – наша модерна цивилизација – која је од свих досадашњих најкрхкија (као грудва земље), у исто време и најкрућа (јер је сва саздана од грубе материје). То јест, најкрућа у смислу да је од свих досадашњих цивилизација најмање духовна, а највише зависна од тврдих метала.
За наставак овог размишљања најважније је да се овде одмах уочи, супротно модерном, еволуционистичком научном моделу, да традиција читаво постојање и историју људског бивства посматра из перспективе вечног протицања времена, у којем се циклично смењују два опречна периода, период опадања и период уздизања. Аутор претендује да на примеру српског друштвеног суноврата прикаже елементе инволуцијског тока, и да у грубим цртама назначи правац нашег поновног, пре свега духовног уздизања. Притом, овде се полази од чињенице коју сматрамо више пута доказаном, те је овде нећемо посебно доказивати: да је модерно српско друштво кроз читав XIX и XX век обликовано у калупу модерне европске културе и цивилизације. Самим тим, предпоставља се да је инволуцијски процес, уочен у развоју модерног српског друштва, као такав већ био присутан у европској цивилизацији и култури, будући да су битни састојци онога што чини целину увек присутни и у деловима који из те целине настају.
ИДЕНТИТЕТ КАО ПОСЛЕДИЦА ИНВОЛУЦИЈЕ
Реч идентитет је туђица која долази из француског језика где има више облика, тиме и више приближних значења. Као глагол, identifier значи поистоветити, изједначити, али може да значи и мешати, смешати, помешати (тако на пример sʼ identifier значи поистоветити се, изједначити се, помешати се са киме). Као прилог identique значи истоветан, једнак, сличан; као именица identité значи истоветност, једнакост. Овде се очигледно, сáмо од себе, просто намеће питање: шта заправо одређујемо, мимо онога што желимо да одредимо, када кажемо идентитет? Да смо се изједначили са неким стандардом? Да смо се поистоветили са неким моделом који нам је наметнут? Да смо се помешали и постали недефинисани део масе? Али нико од вас, предпостављам, не жели то да каже када употреби синтагму „српски идентитет“.
Осим што је туђица, реч идентитет је неадекватна да изрази суштину неке појаве и зато што је амбивалентна и, како што смо видели, упућује на мноштво значења која су супротна ономе што желимо да означимо. Поврх свега, идентитет се односи на чисто спољашњу, формалну, тиме и ефемерну страну неке појаве. Насупрот томе, израз сопство упућује на дубље, есенцијално значење објекта који се њиме означава. Када се каже „сопство српског народног бића“ подразумева се да је то нешто аутентично што се у културном, етичком, карактеролошком и егзистенцијалном, па ако хоћете и расном и генетском смислу, разликује од свих осталих народа на земљином шару. За сада је довољно да овде уочимо макар само чињеницу да је сопство садржина, а идентитет форма феномена о којем се расправља, чиме већ откривамо да прелазак са сопства на идентитет има карактер квалитативне промене која се манифестује као инволуција.
Слику и динамику ове промене оставио нам је Бора Станковић у роману Нечиста крв. Његов хаџи-Трифун је оличење традиционалног српског домаћина („глава породице“) који понајвише личи на римског оца породице (pater familias). Он је строг, али правичан. За све се пита и о свему одлучује. Без његовог знања и одобрења нико у породици не предузима ништа. Он склапа уговоре у име породице, продаје и купује, убире приходе и плаћа порезе, одлучује о удаји и женидби укућана. Али, он ни своје друштвене обавезе не занемарује. „За сваки народни посао, било за какву нову школу и цркву, или за какав манастир који је требало подићи, оправити; или, још горе и опасније, ако би требало каквог крвника, насилника сменити, знало се да се за то мора њему доћи. /…/ Он би то брзо извршавао. Митом, чиме се највише и успевало, а ако то не, онда чак и куршумом, и то од човека туђе вере, каквог Арнаутина, качака.“[1]
Његов син је већ нешто сасвим друго. Након смрти хаџи-Трифуна, „у њиховој кући знало се само за онај живот, изобилан, увучен и пун раскоши, са лепим женама и раскошним оделима, а још раскошнијим јелима и слаткишима. /…/ Женске су имале само да се што лепше носе, ките, и да знају што више страних јела да готове, и што теже, заплетеније везове да везу. Али, опет, ипак да им је једино главно да што више своју лепоту и снагу негују, да су што боље, што страсније. И циљ живота им је тај: која ће од њих, једнако негујући се и улепшавајући, моћи својом силном лепотом све остале женске иза себе бацити, а све мушке по кући – не гледајући ни род, ни доба – освојити и залудети. Тако и мушки… Нико од њих није понео дубоке ципеле или чизме већ увек плитке, лаковане. /…/ И у бријању и у шишању косе издвајали су се. Као год што су сви имали исти израз лица, вечито узак, сув, тако су исто сви били и са једнако кратким, подкресаним брковима који им никада нису прелазили иза крајева усана.“[2]
Одступање од сопства изазива кобне последице. Бора Станковић указује на то већ на самом почетку романа Нечиста крв. „И онда све гòре и гòре ствари. Толико умоболних, узетих, толико рађања деце са отвореним ранама, умирања у најбољим годинама, вечито долажење чувених ећима, лекара, бабица, толико бајања, посипања разним водама, вођења код врачара, по развалинама, по записима и другим лековитим местима по околини!…“[3] У свим традицијама ово стање препознаје се као последица одступања од исправног пута, у православљу као одступање од домостроја („божијег послања“), у хиндуизму као дарма („лоша карма“), у исламу као кисмет („зла судбина“)…
Не само на микроплану, на нивоу појединачне егзистенције, већ и на макроплану, на нивоу бивства читавих друштвених заједница, последице одступања од сопства виде се као стање нереда, али, то треба нагласити, без јасног и препознатљивог узрока. Сви Борини књижевни јунаци избачени су из својег „лежишта“ и покренути у правцу који нису изабрали сами, својом вољом. Митке бесциљно лута од хана до хана, од механе до механе, а да при том, ни сâм себи не може да објасни зашто. Ефенди Мита разуме зашто је принуђен да бежи од куће, али никако да схвати како је до тога дошло. Софка схвата зашто и како је принуђена да се нерадо уда, али не разуме због чега није у стању да се одупре тој наметнутој удаји…
СОПСТВО КАО „ОНАЈ КОЈИ ЗАДРЖАВА“
Сви Борини јунаци су сапети, сви осећају да их стеже и води нека невидљива, али моћна рука, и да их води тамо куда она хоће, а не тамо куда би они желели да иду. Софка осећа неумољивост те силе. („Али која вајда! …писано је, нема се куда, и онда – хајде да се иде тамо куда се мора“[4]). То исто осећа и њен отац, ефенди Мита. („А како му све то тешко пада! Како би он све то оставио, бацио, и запрепашћујући све, као што то њему и доликује, отишао далеко, далеко, далеко… Али се морало. Није се имало куда“[5]).
Зато су сви Борини јунаци тако напети, као најтања жица на иструменту. Бора је имао довољно нежне прсте и вештину руковања овим инструментом, те је тако могао да изатка фино ткање Нечисте крви а да не покида ниједну нит. Он сâм на то нам је указао на крају романа – када описује тужну Софкину старост – што је људима са грубим прстима до данас остало незапажено. Софка не излази нигде. Углавном седи поред огњишта, зури у пепео и џара по њему – исписујући неке нејасне облике („неке меке, нежне потезе“). „Из тога ако би је тек која комшика тргла. Замрсило јој се платно и зове да га она одмрси. Софка одмах одлази. На први поглед види где је пређа замршена, и сигурно, слободно, не откинувши ни једну жицу, расправи је, па чак, као да то није туђ посао, већ њен, седа у разбој и продужи да она тка“[6].
Шта нам је Бора овим поручио? Његов роман је херметички затворена књига и њу не може свако да разуме, већ само онај који, као Софка, може „на први поглед“ да види где је чвориште приче и може да га распетља „не откинувши ни једну жицу“. Зато и јесте „Софка“, јер то је деминутив од Софија, што значи Мудрост (Σοφία), а што даље значи, како нам Бора поручује, да је потребно извесно езотеријско знање да би се разумели дубљи слојеви његове приповести, па ако хоћете и сâм наслов Нечиста крв. Како је постала нечиста? Каквом је нечистоћом загађена?…
Људи са грубим прстима, али опрезни, знали су да није нимало безазлено бавити се, без довољног езотеријског знања и вештине, распетљавањем тананих нити од којих је саткан Борин роман Нечиста крв. Зато гребу по површини, пазећи да ни случајно не загребу дубље. Они се, чак и данас, углавном држе шеме коју је поставио Јован Скерлић, још давне 1910. године: проблем („дегенерација једне богате куће, у којој потомци плаћају распустан и сладострастан живот старих“) и поднебље („то је Врање у два своја главна слоја, стара, богата, ՚хаџијскаՙ кућа и живот у њој, у првом делу, у другом делу сељачка кућа, која се од скоро поварошила“).[7] По томе испада да је Нечиста крв „социјални роман“ налик на романе Емила Золе, што Скерлић изричито и тврди: „Станковић подсећа на Золу“.[8]
Следити Скерлићев правац значи сејати већ просејано брашно. То је пут који води до врата која се никада неће отворити за најдубљи, езотеријски слој Нечисте крви. Ево шта је, заправо, чвориште овог романа. Постепено се око сопства ствара омотач. У почетку то је танка скрама налик на скоруп који се хвата на површини охлађеног млека. Временом овај омотач постаје дебљи и тврђи као кора на дрвету. Кад дрво живота достигне своју пуну зрелост, кора постаје сува и испуцала. Кроз ове пукотине улазе демонске силе и тада настаје невидљива борба сопства са њима.
То је процес који Освалд Шпенглер назива историјска псеудоморфоза.[9] Разлика је само у томе што је у Нечистој крви стара култура домаћа, а млађа је туђа. У свему осталом процес историјске псеудоморфозе одвија се и код нас на начин како га описује Шпенглер: млађа, туђа култура, притиска старију, домаћу културу – окамењену у сопству – и због отпора који сопство пружа (изливајући се у шупљине туђе културе) не успева да се реализује у целости („да дође до даха“). Тиме се сопство реализује у стварности као оно што успорава и у знатној мери деформише процес модернизације – то јест, као „онај који сада задржава“.[10]
ИСТОРИЈСКА ПСЕУДОМОРФОЗА
Процес историјске псеудоморфозе траје вековима. У последњих 2000 година српски је народ прошао кроз три циклуса историјске псеудоморфозе: први, под утицајем ромејске културе, који је најдуже трајао, од Константина до пада Смедерева (око 1000 година); други, под утицајем оријентализма са Босфора, од пада Смедерева 1459. до коначног протеривања Турака 1867, за владавине кнеза Михаила Обреновића (око 400 година); трећи, под утицајем европског просветитељства и модернизма, од прве појаве барока 1732. (у беседама Гаврила Стефановића Венцловића) до почетка Другог светског рата (око 200 година). Четврти циклус, који још траје, почео је 1945. доласком комуниста на власт.
Овде се инволуцијски процес уочава као стално скраћивање времена, што је сагласно традиционалној хришћанској доктрини о „времену и пола времена“[11], на крају последњег циклуса („последњег времена“).[12] По томе би ова четврта епоха могла бити најкраћа од свих претходних, истовремено и последњи чин претходне епохе, што се већ сада наговештава драстичним и убрзаним смањењем српског корпуса на Балкану, које би могло да се оконча негде око 2050, свођењем српског народа у Србији на етничку мањину.
У роману Нечиста крв Бора Станковић је сасвим јасно, у лику хаџи-Трифуна, показао да је процес историјске псеудоморфозе дуготрајан, те да је зато морао да прође бар кроз две предходне псеудоморфозе, пре ове која је почела са хаџи-Трифуном и његовим сином. („Њихова је кућа била стара. Изгледа да од када је варош почела постојати, да је и њихова кућа већ тада била ту“[13]). Такође је показано, у духу традиционалне хришћанске доктрине, да се псеудоморфоза подудара са гомилањем материјалног богатства[14], те да је врхунац тог процеса истовремено и почетак инволуције. („И тек за хаџи-Трифуна… знало се да је он први имао смелости да… све то богатство, које до тада лежало скривено и нагомилано по подрумима, амбарима и шталама, изнесе, распореди и уздигне… Сазидао је капију на свод и јаку као град. Горњи спрат куће подигао, окречио га и ишарао резбаријама. Собе је раскошно искитио најскупоценијим ћилимима, и старим и скупим сликама из Пећи, Свете Горе и Рила; по рафовима поређао сребрне сахане и златне зарфове“[15]).
Чини се као да је Бора Станковић пропустио да нас обавести о псеудоморфозама пре хаџи-Трифуна, а заправо то је само привид, јер је Бора ово извео поступком инверзије, то јест: описом успона газда Марка описује се матрица по којој се поступак псеудоморфозе одвија и понавља генерално, од случаја до случаја, из епохе у епоху. „Њихово село било тамо у Турској, одмах иза манастира светог Оца. Куће све од камена, чак и кровови од камених плоча. А њихова кућа највећа, у средини села, готово као нека кула… Говорило се да је сама њихова кућа читав спрат у манастиру подигла, чесме поправљала и све што требало давала манастиру, а нарочито своје људе из братства, села, да заједно са калуђерима бране манастир. Јер су на далеко били чувени, нарочито преци Маркови, као ՚качациՙ. Турчин, који би запао међу њих, у њихов атар, село, више се не би видео жив“[16].
Тако је својевремено, можда убрзо након Косовског боја, неки хаџи-Трифунов предак дошао из неког села у град, из неке камене куће са каменим кровом, пошто је предходно убио и оробио неког Турчина; све док није дошао хаџи-Трифун, почео да се бави трговином и да се богати. Тако је и хаџи-Трифун, на исти начин као и газда Марко, увећао породично богатство. „А то богатство њиховог села и њихове куће умножио је највише исти овај газда Марко, када је, после оца, предузео старешинство“[17]. Тако су Хаџи-Трифун и газда Марко антиподи, обрнуте слике, замрзнуте у огледалу времена. Речено језиком древне традиције: газда Марко је кармичка инкарнација хаџи-Трифуна; обојица су, пак, реинкарнација неког древног балканског архетипа. Обојица су заправо међаши, дакле не толико ликови колико обрасци, ознаке, симболи једног бесконачног тока, за којег верујемо, мада не знамо зашто, да је хронолошки сређен тако да иде од узрока до последице.
Али, структура Бориног приповедања у роману Нечиста крв има обрнут временски ток. Хаџи-Трифун је тачка у којој се један процес псеудоморфозе довршава, и у којој започиње истовремено нови инволуцијски циклус, са потомцима који ће проћи кроз процес нове псеудоморфозе; газда Марко је тачка у којој се одсликава почетак псеудоморфозе кроз коју је прошао хаџи-Трифун, кроз коју морају проћи и Маркови потомци док се не дође до неког новог ефенди Мите, од кога ће започети нови инволуцијски циклус. Тако је оно што је по устаљеном временском току требало да дође на крају, у роману Боре Станковића дошло на почетку, док је оно што је требало да буде на почетку дошло на крају романа, да затвори круг (временски циклус) налик на змију Уроборос.
ПРОШЛОСТ КАО АЛХЕМИЈСКА РАДИОНИЦА
Овај древни езотеријски симбол, змија која прождире саму себе (Ουροβορος), води нас све дубље и дубље у скривене подземне токове који струје у роману Нечиста крв. На један једноставан, али мајсторски начин, чисто литерарним поступком (композицијом романа), Бора премешта на почетак оно што по природи долази на крају једног временског циклуса (реп Уробороса у његова уста), чиме се опонаша инверзија која је modus operandi магијског поступка: обртање правилног тока! Тиме је улога писца, у ширем смислу сваког ко се бави прошлошћу, радикално измењена.
Показало се да је историјска псеудоморфоза облик магије (тзв. „окултне“ или „небеске“ магије)[18] која се од геолошке псеудоморфозе (што би била тзв. „природна“ магија), само по томе разликује, што се одвија под дејством демонских сила (нечистих сила), усмерених на вољу, за разлику од природне магије којом се дејствује само на тело. Али је модел (modus operandi) у основи исти: „како горе тако доле“! – што за собом повлачи аналогију: „како доле тако горе“! – чиме се заправо каже: да се историјска псеудоморфоза одвија под вољним дејством „духова злобе из поднебесја“, по истом принципу по којем се одвија и геолошка псеудоморфоза под физичким дејством подземних демонских сила. Зато онај који тежи да објасни прошлост из перспективе историјске псеудоморфозе мора унапред предпоставити постојање окултних сила и овладати методологијом њиховог дејства.
Овладавши езотеријским знањем о активној улози демонских сила у историјској збиљи и начину њиховог деловања, писац више није само пуки приповедач, већ неко ко у својим прстима држи танане нити нечистих сила, са којима барата свестан њиховог повратног дејства, што га сврстава негде у троуглу између демонолога, кабалисте и алхемичара. Он стиче свест да је демонизам историјске псеудоморфозе сталан и непроменљив процес и да се понавља, увек на исти начин и по истом редоследу, без икаквих одступања, али то не сме да саопшти отворено, јавно, да не би испао смешан, пошто живи и ради у окружењу општег секуларистичког консензуса.
Зато је принуђен да се довија, да своје најдубље спознаје исказује симболички, помоћу метафора и парабола. Тако ће најопштије и највредније езотеријско знање о повратном (цикличном) времену, и с тим у вези вечном понављању историјске збиље, исказати не као општи природни закон, већ као појединачни фатални случај једне грешне породице. „Све се, исто као некада, и сада понавља. Исто као што од оног њиховог хаџи-Трифуна њени почели да пропадају, тако, ево и овде почиње од свекра јој, Марка, мужа Томче и саме ње. /…/ И ко зна, нека њена чукунунука, која ће се можда звати и Софком, биће сигурно онако лепа, бујна, као што она беше, а овако ће и свршити, овако ће за све њих платити главом и њу, Софку…“[19]
Али ми сада знамо да то није усуд само једне младе жене, због њене изазовне лепоте, већ је то усуд древне мудрости, а знамо и како до њега долази. Подсетимо се најпре, што је на почетку речено, да идентитет у својем изворном облику, у француском језику, између осталог значи мешати, смешати, помешати се (sʼ identifier). Тек тада истински почиње права псеудоморфоза, када демонске силе пробију љуштуру сопства, испуне унутрашње празнине настале услед изједначаања спољашњег и унутрашњег притиска; тада настаје постепено мешање новог (страног) садржаја, на тихој ватри која се потпаљује и одржава сагоревањем старе, наслеђене (домаће) културе, обичаја, ритуала, породичног васпитања, приватног и јавног живота. У моду улазе шалваре, свила, сомот и кадифа, уместо чоје и памука. Фесови на глави и чакшире са уским и кратким ногавицама, да се виде беле чарапе и лаковане ципеле уместо чизама и опанака. Обележавања крсне славе постају баханалије, уз пуцњаву пушака, скаредну игру чочека, сарму и баклаве са кафом на крају…
Тако настају они необични полуоблици, оне недовршене форме – људи нечисте крви (нечистог порекла) – какав је ефенди Мита, који се у Мануовим законима називају „варни“. Варни је човек који не припада ни једној касти – „чији је карактер непознат и који, иако није аријевац, личи на аријевца“ – а може се препознати по понашању које испољава: „грубост, окрутност и уобичајено занемаривање прописаних дужности“.[20] Ефенди Мита је управо такав: груб и окрутан према ћерки коју продаје, јер је, занемарујући своју радњу (трговину), осиромашио толико да нема више ни кошуљу на себи. Зету, од чијег новца зависи, обраћа се грубо и са висине: „Зар да ми није онај твој отац (није хтео ни име да му спомене) обећао паре, зар бих ја за тебе, пезевенк један, дао моју кћер?… Ко си ти? Шта си ти? Керпич један, сељак један!“[21]…
То је тренутак у роману Боре Станковића, када демонске силе објављују своју победу. Од тренутка када је Хаџи-Трифунов син почео да се меша са Цинцарима, Грцима и Турцима, да се са њима дружи и да одлази у харем, прошао је један век а можда и више, док од човека „аријевског“ порекла није остала само спољашња образина господства. За то време демони су стрпљиво разарали сопство у њему; њихов отров таложио се у његовом потомству. Крв се тањила у наследницима и са сваким следећим поколењем постајала све више нечиста. И ту више нема помоћи! Нема среће ни напредка!
Понављање рутински узима свој данак: најпре се губе духовне и моралне вредности, затим се расипа материјално богатство, и на крају, после четвртог или петог колена, гаси се читава породица. Стрмоглави инволуцијски пад тече чврстим, сигурним кораком, и само дегенеративне промене у репродукцији које се вазда понављају, разбијају привид нормалности. „Али каква деца – вајка се Софка самој себи – какав пород. Једини син, првенац, што је имао неке снаге, јачине, док су сва остала била све блеђа, подбухлија“[22].
Понекад, као у случају газда Марка, инволуцијски процес се скраћује, и сва демонска нечистоћа настала мешањем крви избија вулкански, одједном, буквално у једној ноћи. У случају газда Марка мешање крви је механичко, дословно, готово банално: „…он и Ахмет, иако овај Арнаутин, туђе вере, у манастиру пред калуђером побратимили (се), и то пијући из расечених руку крв један од другог“[23]. Већ сâм ритуал (испијање туђе крви) садржи у себи јасне демонске елементе, те зато све што потом следи може да се објасни једино дејством демона: прва брачна ноћ, Софкина стрепња да ће је свекар обешчастити, његов бес што му се ускраћује „право прве брачне ноћи“ и онда бекство у галопу, пошто је предходно ножем коњу расекао сапи…
Иста експресивна слика понавља се и са његовим сином Томчом, али траје краће, више не једну ноћ, обрт се дешава нагло, у тренутку: бес који га обузе због увреде коју му наноси таст, затим кесе са новцем бачене њему на груди – „На!“ – па ударац шаком од којег Софка посрће и пада, и на крају: бесна јурњава на коњу у галопу све до неке реке… Овде Бора једним наглим потезом скида тамни застор са магије коју је до тада ткао финим нитима, и демон се пред Томчиним и нашим очима указује као сасвим јасан, разговетан призор утваре: „…јасно, као на длану, угледао (је) голу, раскошну женску како се купа и чешља косе и као да га к себи зове. Била је иста она Софка“[24].
На овом месту Гистав Ле Бон би рекао: „Да нам прошлост није оставила своја књижевна, ликовна и скулпторска дела, не бисмо ништа стварно знали“[25]. Ежен Јонеско би се сложио с њим – као и моја маленкост! – те бисмо заједно, у један глас, додали: „Ја верујем да постоји ђаво… Без демонологије не можемо историју разумети…“[26]
ТРАГЕДИЈА СОПСТВА
Бора је заиста дубоко загребао у прошлост, у срце таме, што би рекли алхемичари до „црнила црног“, и тако, у дубини душа оних људи који су прошли кроз процес историјске псеудоморфозе, пронашао остатке некадашњег сопства, али измењене, осакаћене, нагрђене дејством нечистих сила које су се реализовале у виду нечисте крви. Покидане су танане нити које су карактер људи везивале за сопство, нечисте силе су прогутале (асимиловале) финије комаде сопства, а оне тврђе, грубље, окоштале, одбациле на дно казана, да се кувају док и они не постану мекани, хрскавичави и не претворе се коначно у нешто налик на желатин.
У енглеском говорном подручју, нарочито у Америци, за ову појаву постоји израз melting pot (лонац или казан за мешање). Нама се чини да је смисао француског повратног глагола sʼidentifier најадекватније изражен у изразу melting pot. Тиме се дословно каже да је прелазак са сопства на идентитет, а тиме и замена једног идентитета другим, заправо процес сличан кувању и мешању тако добијене масе (у смислу гомиле). Чак и у најсавршенијем лонцу („експрес лонцу“), и под околностима које су најприближније природној, геолошкој псеудоморфози (алхемијска радионица), увек ће на дну лонца остати тешки, несварљиви комади („тешки метали“) који теже да задрже своја ранија својства. Бора је засукао рукаве, загњурио руке у ту, још не сасвим охлађену смесу, и на дну казана напипао тврде, грубе комаде сопства, и сада га видимо како вади те комаде и ређа их по ивици стола као да је то „шведски сто“ а не обичан трпезаријски сто од ораховине.
Тако се пред нама указују они чудни, нетипични, за многе тешко разумљиви и готово недокучиви облици, као да су поређани за неке очекиване, али непознате госте који ће се њима послужити. Али ти експонати нису за свакога! Гости као да то знају и опрезно прилазе столу, разгледају, не додирују рукама; ваде нотесе из џепова, бележе утиске, задовољавају се да опишу, али се не усуђују да пробају, да загризу. Тако је укус примерака које је Бора изложио у својем опусу и до данас остао непознат. Дегустатори и кулинари до детаља су нам описали спољашност изложених примерака, али нам ништа нису рекли о њиховом пореклу, њиховој калоричној вредности и о квалитету душевне хране коју нам је од ових састојака припремала историјска псеудоморфоза неколико векова уназад. Само је Бора Станковић имао довољно смелости да загризе! И ево шта нам је рекао.
Традиција свих древних народа, па и српског, забрањује мешање крви – не ради очувања расне чистоте (то је модерна злоупотреба овог начела!) – већ „ради напретка светова“, како изричито стоји на самом почетку Мануових закона. Зато у свим древним традицијама постоји дистанца између допуштеног и недопуштеног контакта, и она се налази управо тамо где почиње мешање, у првом реду – мешање крви. Ова дистанца је свуда позитивно одређена: нечисто је све што је изван круга допуштеног понашања. У хришћанству ову дистанцу одредио је апостол Павле који каже: „Не упрежите се (дакле, не мешајте се – прим. аут.) у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом?“[27] Из овога јасно следи да истински напредак народа („светова“) не долази од прихватања туђих образаца, већ чувањем и усавршавањем сопствених врености (сопства), посебно у духовној, културној и етичкој равни.
У Мануовим законима забрана мешања „светлости“ (виших касти) са „тамом“ (нижим кастама) наглашенија је и прецизнија, у смислу последица које се генетски преносе на потомке. „Од кшатрије и жене шудре рађа се биће по имену угра, које подсећа и на кшатрију и шудру, ужасно по свом понашању, које налази задовољство у окрутности (тач. 9, глава IX). Од шудре са ваишјом, кшатрије и жене брамина, рађа се ајогава, кшатри и чандала, најнижи од људи, синови који своје порекло дугују мешању касти (тач. 12, глава IX)“[28]. Последице мешања не одражавају се само на појединачне случајеве, већ и на нивоу читаве заједнице (народа). „Царство које је насељено углавном шудрама – упозоравају Мануови закони – испуњено безбожним људима и лишено двапут рођених становника, ускоро ће потпуно нестати, погођено глађу и болестима (тач. 22, глава VIII)“[29] – то јест: политички организовано друштво (држава) које уништи сој одгојен да буде носилац сопства, пропашће услед болести, пре свега душевних, услед раскида са вишим духовним нивоима, и услед неумерености у исхрани, која (неумереност) доводи до недостатка хране упркос повећаној производњи.
Зато у Мануовим законима постоји читав сет правила која важе само за домаћине. „Он не сме живети у земљи којом владају шудре, нити у оној насељеној безбожним људима, нити оној коју су освојили јеретици, нити у оној која обилује људима нижих каста (тач. 61, глава X). Он не сме бити у друштву људи изван касти, нити чандала, нити пукаса, нити идиота, нити надмених људи, нити људи нижих класа, нити антјавасаина (копача гробова)“[30]. Другим речима, онај који је по праву старешинства отац породице (домаћин), одређен да буде чувар и преносилац сопства, преко баштине коју је наследио од предака, губи свој породични и друштвени ауторитет када се препусти распусном и немарном животу са људима сумњивог порекла и морала. Такви су готово сви ликови Нечисте крви и Коштане.
ИДЕНТИТЕТ КАО ТРИЈУМФ ДЕМОНСКИХ СИЛА
У роману Нечиста крв ова дистанца постаје истински „патос дистанце“, како је говорио Ниче. Ту све ври као у правом лонцу: патња, болест, страсти, узбуђења, чулност, претерана сензуалност, да би на крају сва та мешавина ресантимана прокључала у облику неке пусте чежње, меланхолије, малаксалости, и неке нејасне, загушљиве мржње према тамо неком свету који је за све крив – „огромна мржња према далекој сили“ – чиме се по мишљењу Освалда Шпенглера довршава процес историјске псеудоморфозе.
У лику Софке овај ресантиман је наглашен као аутоеротизам („оно њено“), доживљен као нејасна чежња за искушењем сношаја. „Од бескрајне чежње за нечим осећа да би јаукала. И тада већ зна да је настало, ухватило је оно њено ՚двогубоՙ, када осећа: како није она сама, једна Софка, већ као да је од две Софке. Једна Софка је сама она, а друга Софка је изван ње, ту, око ње. И онда она друга почиње да је теши, тепа јој и милује, да би Софка, као неки кривац, једва чекала када ће доћи ноћ, када ће лећи, и онда, осећајући се сасвим сама, у постељи, моћи се сва предати тој другој Софки. /…/ Дању, кријући се од матере и од свакога ко би дошао, цео би дан преседела тамо иза куће, у башти. И тада би, готово као луда, почела да разговара са цвећем“[31].
Код мушких ликова у роману Нечиста крв, инволуција сопства под дејством демона јаче је наглашена, оштрије осенчена. „Мушки, опет, били су све разузданији. /…/ И што се више пило, наздрављало, и тамо у кујни, око куће, и овамо, у соби, за трпезом, све више су се међ собом мешали, као сједињавали. Није се бирало ко ће где да седне, где да се извали. Ни муж код своје жене, ни жена код свога мужа… Сви мушки претварају се у једног мушког, све женске такође, опет, у једну општу женску. Ни старо, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав род. Само се знало за мушко и женско, и онда једна мешавина: стискање, штипање, јурење око куће и кркљање. А на то нико да се постидео, поцрвенео…“[32]
Овде дејство нечистих, демонских сила, за разлику од тихог, пригушеног аутоеротизма код Софке, избија као ерупција ослобођеног ероса, ослобођеног под утицајем хране и пића, који се услед „мешања“ и „сједињавања“, манифестује као распојасано блудничење међу крвним сродницима. Овде се инволуција препознаје као инцест који уклања разлике, најпре међу сродницима, а потом и међу потомцима, што по етимологији на коју је на почетку указано јесте једно од изворних значења француске речи identité (истоветност, једнакост). „Сви, из целог села, као да су од једног оца, матере, од једне куће, а не из читавог краја. /…/ И то се не ради од јуче него „се ради од увек, с колена на колено.“[33]
На овај начин појашњен је смисао понављања, као modus operandi псеудоморфозе, на шта је напред већ указано. С друге стране, јасно је да је процес дуготрајан и да се инволуција одвија споро, понављајући се „с колена на колено“, све док се „мешање“ и „сједињавање“ не окончају у неком деформисаном, али стабилном облику. Такви су хаџи-Тома и Митке у Коштани. Они су очајни у својој немоћи да се одупру млађем (модерном) културном слоју који их гази, засипа својим садржајима, испуњавајући тако празнине у њима које настају са повлачењем оног старијег, одомаћеног (оријенталног) културног слоја. На моменте из њих избија отворена мржња према тој сили која им по ко зна који пут мења идентитет: „Ето ти твоја Србија! А за време Хусејин-паше такве су се на четири коња черечиле. А сад? Циганима царство дошло!“[34]
У лику Миткета сусрећемо исту мржњу према том далеком свету – „огромну мржњу према далекој сили“ – како каже Шпенглер. („Мој брат катил, мој брат крвник, мој брат – никад срећу да не види“[35]). Он мрзи брата као извршиоца воље те „далеке силе“, јер, мрзећи њега, он истовремено искаљује мржњу и на ту „далеку силу“, која доноси нове, модерне, европске вредности, што му ускраћује ону слободу коју је имао у „пусто турско“ време, када је могао да узјаше коња, стави пушку на колена, поведе „чалгиџије“ за собом да му свирају, док ноћу, бесциљно лута по „пустом и мртвом Косову“.
По томе што је неустрашив, наоружан и што јаше доброг коња, препознајемо у њему изданак неког средњевековног витеза, ратника, („кшатрија“ у Мануовим законима); по томе што се окружио Циганима („чандала“ у Мануовим законима), што се опија, скита, бекрија и занемарује редовне дужности домаћина, Митке се сасвим јасно открива као човек „који своје порекло дугује мешању“ и „сједињавању“ два неспојива соја („касти“ у Мануовим законима). Он је понајпре сличан оном типу који је у Мануовим законима означен као „варни“, то јест као човек нејасних и непознатих карактеристика – што открива да процес псеудоморфозе са њим није довршен.
Мржња коју смо уочили у поменутим примерима није она острашћена, љута срџба, већ онај интровертан, унутрашњи бес који разједа нутрину („једе џигерицу“; „гризе душу“); бес какав се сусреће код људи обузетих нечистом демонском силом. На крају крајева, сетимо се да је наша реч „бес“ истоветног значења са старословенском речју бѣсь, која данас и у руском језику (бес), има исто значење као и у средњем веку – зао дух, демон, ђаво. Отуда сличност између Боре Станковића (Нечиста крв), Достојевског (Зли дуси) и Шпренглера (Фаустовски дух), јер су сва тројица показали, свако на свој начин, да у историјској и у актуелној стварности, осим политике, ратова и економије (капитала и добити), постоји и активно делује и четврта обликовна сила (нечиста сила) – сила демона из поднебесја и демона из подземне таме. Сада можемо и да закључимо: кључ за разумевање Нечисте крви је нечиста сила.
ИДЕНТИТЕТ У ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА
Ако бисмо хтели да изведемо сажетак из свега што је до сада речено, он би могао да гласи: живот проведен у потрази за идентитетом је ефемеран, несталан – за разлику од живота који је посвећен очувању традиције и сопства. Живот проживљен у традицији и са очуваним сопством у себи јесте једно продужено трајање, веће од живота појединца и колектива, што таквом животу даје есенцијални карактер. Дегенерација и моралне изопачености које смо уочили као производ историјске псеудоморфозе, супротно погрешном мишљењу већине, то треба нагласити – нису узрок инволуције, већ пре симптоми и наговештај пропадања!
Узрок је нешто друго, а то друго је нечиста сила. Сада можемо да јој дамо и име: Ђаво или Сатана. Роман Нечиста крв је узоран, не само по томе што је у њему детектовано постојање нечисте силе као феномена актуелне стварности, већ и тиме што је показан modus operandi – начин на који се дејство нечисте силе, преко нечисте крви, преноси с поколења на поколење у вечност. Управо зато, а не због расне чистоте, понављамо то још једном, све древне традиције света посебно високо су вредновале значај људске крви. У том смислу слажемо се са Еволом када констатује: „Крв бележи учинак таквог дејствовања и наслеђем даје већ прочишћену и преобликовану материју“[36]. Штавише, усуђујемо се устврдити да је забрана мешања нечистих крви остатак неке древне традиције још из предхришћанског доба, која се у сопству српског народа сачувала све до данас – али не и у идентитетима који су настали сукцесивним дејством историјских псеудоморфоза током предходних миленијума.
Сама чињеница да је Сатана „пали анђео“ упућује нас да његово симболично значење вежемо за процес инволуције (пад као пропадање). У Другој посланици Тимотеју, апостол Павле, набрајајући карактерне црте људи у последњем времену настале у лонцу историјске псеудоморфозе, покренуте под дејством „духова злобе у поднебесју“, показује крајњи домет инволуцијског процеса на исконски тип човека каквим га је Бог створио: „Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли.“[37]
Сличне појаве у карактеру људи последњег времена (на крају kali-yuge) описане су и у древном хиндуистичком спису Vishnu-Purana („Приче о Вишнуу“). „Расе слугу, варвара и људи ван касти загосподариће… Вође које ће владати на земљи присвојиће добра својих поданика… Каста која ће превладати биће каста слугу… Они који поседују (vaishya) напустиће земљорадњу и трговину и стицаће за живот прешавши у слуге… Вође, уместо да заштите своје поданике, опљачкаће их до голе коже и под изговором опорезивања украсти власништво трговинској касти… Здравље (унутрашње) и закон (сагласан сопственој природи: svâdharma) слабиће из дана у дан, све док се свет сасвим не изопачи. Само ће иметак додељивати положај… Једини подстицај за побожност биће здравље (физичко), једина веза међу половима биће ужитак… Земља ће бити цењена само по свом минералном благу… Мантија ће заступати свештеничку врлину… бракови више неће бити обредни… Тип живота биће једнако промискуитетан за све… Ко буде делио више новца, владаће над људима… Разбојништво ће превагнути… Жене неће бити покорне мужевима и родитељима. Биће себичне, подле, децентрализоване, лажљиве… Оне ће постати обични предмети сексуалног задовољства…“[38]
Инволуцијски процес на индивидуалном нивоу (распад интегралног човека), изазива једновремено и последично, инволуцију читаве заједнице (породице, племена, народа). Код Боре Станковића ово се на нивоу појединца манифестује појавом оријенталног фатализма који под притиском „духа новог времена“ („духова злобе из поднебесја“), из људи лишених везе са сопством, избија на површину као меланхолија, песимизам, одсуство личне воље и иницијативе. Ово лоше осећање, овај ресантиман, присутан је у свим Бориним књижевним јунацима, али је најјасније и најекспресивније, сажето исказан у завршној сцени Коштане, када се Митке опрашта од Коштане: „То је, Коштана! Писано! Суђенице ти досудиле… И, ће идеш, ће се венчаш. Свирке ће ти свирив, песне ће да ти појев… И прва ноћ плакање, друга ноћ плакање и цел век плакање… И од работу руке ће ти испуцав, лице ће ти поцрни, очи ће ти се исушив…“[39]
Друштво у којем је мушка вирилност до те мере опала да више од живота не очекује ништа осим туге, патње и неке неодређене чежње за преживелим уживањима, више нема снаге да напредује, да савлађује препреке и да се бори са недаћама. Веза са надљудским, божанским, сакралним елементом прекида се, услед чега живот постаје једно испразно трајање у којем се напредак симулира непрестаним променама форме (идентитета). Живи се од данас до сутра, биљолико како каже Шпенглер, и умире се биљолико од нечега, а не за нешто. Задатак праве науке јесте да препозна унутрашњи облик таквог бивства (сопство), његов смисао и циљ који су забашурени спољашњим, фалсификованим обликом, како каже Шпенглер.
У непрестаном понављању псеудоморфоза ни култура не може да се развија и да се одржи, јер култура подразумева сталност, континуитет сталности, она је по дефиницији нешто конзервативно, наталожено временом, нешто саздано на духу који је непроменљив и вечан. Душевне манифестације тог духа (сопства), ако се и мењају, мењају се неприметно, споро, у дугим временским интервалима, и то не под дејством спољашњих сила (понајмање нечистих!), већ изнутра, продубљивањем њиховог садржаја – саморефлексијом. Кад род, народ, људска заједница – цивилизација – скрене са овог исправног пута, наступа најпре неред, затим распад и на крају тихо умирање – ентропија.
КРАЈ ПОСЛЕДЊЕГ ЦИКЛУСА КАО ПОЧЕТАК „СВЕГА НОВОГ“
То је стање које хришћанско предање препознаје као „последње време“, а хиндуистичка традиција као „мрачно доба“ (kali-yuga). „Свако царство које се раздијели (распадне, прим. аут,) само у себи – каже Исус – опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати.“[40]
У Мануовим законима ово стање је описано као опадање свих виших духовник редова (касти) на најнижи („биљолики“) ред: „Царство које је насељено углавном шудрама (слугама, служитељима, робовима – прим. аут.), испуњено безбожним људима и лишено двапут рођених становника, ускоро ће потпуно нестати, погођено глађу и болестима“[41]. Али, то није крај in definitum, то је само хијатус (оних „пола сата тишине“ у Јовановом Откривењу) који предходе почетку новог циклуса.
Почетак новог циклуса може да дође само одозго, са неба, из сфера више духовности, а не вољом и свесном намером човека. Тако пророк Данило види крај четвртог циклуса (доба у којем је гвожђе помешано са земљом): „Ти гледаше – вели Навуходоносору – докле се одвали камен без руку, и удари лик у стопала мједна и земљана, и сатрије их. Тада се сатрше и гвожђе и земља и мјед и сребро и злато, и поста као пљева на гумну у љето, те однесе вјетар, и не нађе му се мјесто; а камен, који удари лик, поста гора велика, и испуни сву земљу.“[42]
Готово до детаља, видимо истоветну слику и код Јована Богослова. „И један анђео узе камен велики као воденични, и баци у море, говорећи: Тако ће са хуком бити бачен Вавилон град велики, и неће се више наћи. /…/ Авај, авај, граде велики, обучени у свилу и порфиру и скерлет и накићени златом и драгим камењем и бисером, јер у једном часу пропаде толико богатство!“[43] Ово јесте крај једног великог циклуса (manvatara), у ужем смислу једног цивилизацијског круга који се завртео у Подунављу пре око 10.000 година, али истовремено је и почетак новог великог циклуса (manvatara), како наговештава Откривење по Јовану: „ево све ново творим.“[44]
На овом месту отвара се проблем који модерна, етаблирана наука, заобилази, а који, посматрано из перспективе традиције, не сме више да се игнорише. Овај оглед не може да се оконча, а да макар само у општим цртама не скицирамо барем контуре тог проблема. Нема сумње да је Бора Станковић уочио дуализам између сопства и идентитета, те да њихово мешање (псеудоморфоза), упркос просветитељској догми о напредку (еволуцији), иде у супротном правцу, ка инволуцији (опадању). Он је такође схватио да овај процес не зависи од људске воље, већ од сила које су надређене човеку; и није се бојао да у епохи која је сва била прожета секуларизмом, иступи јавно и свима каже отворено да су то нечисте, демонске, инферналне силе, које наша раса носи као заразу у својој крви.
Све до овде Борина мисао је мање-више прихватљива са традиционалистичке позиције. Он свакако није ни први ни једини у европској култури (мада код нас јесте!) који је осетио снажно дејство демона у природи, историји и у себи[45]. Проблем је, ипак, нешто друго. Он није разумео да је инволуција надљудска, космичка појава, те да се зато и дуализам између идентитета и сопства може разрешити само са позиције више духовности – а никако само чулно и помоћу разума! Зато је његов одговор остао на нивоу свакидашњег, популистичког, конвенционалног решења – песимистички – али то више није песимизам као индивудуално душевно стање писца, већ његова философска доктрина: песимизам доведен до своје крајње консеквенце – фатализма.
Такви људи, рекао би Генон, највише греше, јер у појавном свету ни добро ни зло немају коначну реч, већ кретање по једној спирали, у којем оно што се указује као разарајуће дејство („злокобно“, каже Генон) има своју метафизичку сврху да докрајчи оно што је увело, дегенерисано, заражено (између осталог и нечистом крвљу), и тако припреми терен за поновно уздизање, за успон здравог („добродејственог“, каже Генон)[46] примордијалног стања („златног доба“). Инволуцијски процес који се одвија кроз четири временска циклуса добро је познат и у нашој народној традицији („Три генерације граде, а четврта разграђује!“), али је трагично што наш народ – под притиском псеудоморфозе (најпре у облику јудео-хришћанског схватања о линеарном кретању времена; а затим, под утицајем ислама са Леванта, о схватању последњег времена као „краја света“)[47] – није изградио свест о смислу и значају оне традиције (сопства) која се бар 5.000 година раније развијала на цикличном поимању временског тока.
Ако прихватимо Генонову оцену, Бора Станковић би се сврстао у ону категорију људи који су искрено желели да делују против модерног духа, али услед непознавања темељног принципа традиције – да је крај „мрачног доба“ истовремено и почетак „златног доба“ – он је застао у оном хијатусу (оних „пола сата тишине“) као пред зидом, одакле више није могао ни да изађе, ни да се врати натраг. По једној древној источњачкој мудрости, Бора је „зајахао тигра“ (демона нечисте крви), али није умео да га заузда, заустави на време, и на крају да га окрене у „позитивном смеру“.
Зато је сасвим на месту да се запитамо: колико је са својим песимизмом допринео да његово дело послужи супротним циљевима? Не желећи то – чак искрено убеђен да се бори против модерне девијације традиције – Бора ће са својим песимизмом доведеним до његове крајње консеквенце – фатализма – постати жртва велике подвале Лукавога; беспомоћан, скрхан, невољни медијум нечистих сила, које су под разним видовима псеудотрадиције (теозофије, спиритизма, психоанализе, интуиционизма) крчиле себи пут ка отвореној и потпуној контратрадицији.
И када је то време коначно дошло, у облику комунистичке псеудоморфозе, његов Митке и Коштана постали су најомиљенији ликови наше позоришне и филмске сцене. Послужили су као „негација негације“, као антитеза у комунистичкој дијалектичкој операцији, где је крајњи циљ (синтеза) требало да буде „социјалистички нови човек“, а на крају је испао само стари, излизани, понешто дотерани homo novus – скоројевић и медокритет. Показало се да мисао, ма колико истанчана била, као у случају Боре Станковића, није довољна да заузда размах нечистих сила.
[1] Борисав Станковић: Нечиста крв – ЕВРО, Београд, 2005, стр. 6.
[2] Исто, стр. 11.
[3] Исто, стр. 17.
[4] Исто, стр. 140.
[5] Исто, стр. 150.
[6] Исто, стр. 235.
[7] Јован Скерлић: Нечиста крв – Исто, стр. 244.
[8] Исто, стр. 244.
[9] Освалд Шпеглер: Пропаст Запада – Укронија, Београд, 2010: „Историјском псеудоморфозом називам случајеве у којима стара, туђа култура тако силно притиска једно тло да млада домаћа култура на том тлу не може да дође до даха, и не само што не доспева да образује чисте, сопствене изражајне облике, него чак и не доспева ни да развије своју самосвест. Све оно што се уздиже из дубина ране душевности излива се у испражњене облике туђег живота. Млада осећања умртвљују се у преживелим делима и уместо да се наметну својом сопственом стваралачком снагом – јавља се и расте само огромна мржња према далекој сили.“ – стр. 509.
[12] Мат. 24, 22: „И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они“.
[13] Борисав Станковић: Нечиста крв – ЕВРО, Београд, 2005, стр. 5.
[14] Мат. 6, 19: „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду…“
[15] Борисав Станковић: Нечиста крв – ЕВРО, Београд, 2005, стр. 5.
[16] Исто, стр. 119.
[17] Исто, стр. 119.
[18] Сусреће се још и под називом „математичка“ магија (Ђордано Бруно: De magia mathematica)
[19] Борисав Станковић: Нечиста крв – ЕВРО, Београд, 2005, стр. 231.
[20] П. Д. Успенски: Нови модел универзума – METAPHYSICA, Београд, 2002, стр. 567.
[21] Нечиста крв, стр. 221.
[22] Исто, стр. 231.
[23] Исто, стр. 120.
[24] Исто, стр. 225.
[25] Гистав Ле Бон: Психологија гомиле – Градац, Чачак, 2007, стр. 30.
[26] Ежен Јонеско: Човек под знаком питања – Градац, Чачак, 1990, стр. 25.
[28] Нови модел универзума, стр. 567.
[29] Исто, стр. 569.
[30] Исто, стр. 569.
[31] Нечиста крв, стр. 42.
[32] Исто, стр. 186-187.
[33] Исто, стр. 188.
[34] Борисав Станковић: Коштана/Нечиста крв – ЕВРО-ЂУНТИ, Београд, 2015, стр. 234.
[35] Исто, стр. 260.
[36] Јулиус Евола: Побуна проти модерног света – Градац, Чачак, 2010, стр. 89.
[38] Јулиус Евола: Побуна против модерног света – Градац, Чачак, 2010, стр. 451.
[39] Борисав Станковић: Коштана/Нечиста крв – ЕВРО-ЂУНТИ, Београд, 2015, стр. 272.
[41] Нови модел универзума, стр. 569.
[45] Највећи од њих био је Гете, који то није крио: „Демонско се испољава најразличитије у целој природи, у невидљивој и у видљивој. /…/ Демонско је оно што се не може објаснити памећу и умом. Ја га у својој природи немам, али сам му подложан“. (Екерман: Разговори са Гетеом – Рад, Београд, 1976, стр. 104).
[46] Рене Генон: Мрачно доба – Градац, Чачак, 2008, стр. 129.
[47] Ова девијација о схватању времена жива је код нас чак и данас. Она је успела да заведе и један бриљантан ум какав је био Драгош Калајић. Није нимало случајно, него је напротив последица ове девијације, то што је Калајић своју сјајну критику инволуције у „последњем времену“ назвао Смак света.(Драгош Калајић: Смак света – Накладни завод Матице хрватске, Загреб, 1979). То је израз позајмљен из исламске традиције, али није то главни приговор, већ непознавање принципа да у истинској традицији нема „смака света“ (нема краја) већ само поновно враћање у „златно доба“. То онда захтева да се запитамо, колико је Калајић, упркос искреним намерама, био заиста истински традиционалист?
