Пре двадесетак година Миле Медић ме је замолио да преведем на руски његова „Завјештања Стефана Немање“.
Да преведем – превела сам, али превод на други језик неизоставно треба да најпре провери умешан носилац језика, и тек после тога може се позабавити тражењем издавача. Зато је превод дуго чекао на објављивање… Потом сам имала среће да се упознам са песником и преводиоцем Драганом Бунарџићем, а он је „Завјештања“ послао протојереју Владимиру Чугунову, писцу и драматургу, који је ствар довео до краја, авај, тек после ауторове смрти.
Једно од „Завјештања Стефана Немање“ предлажем вашој пажњи (остала су: земље, крви, неба и звијезда, језика, цркава, државе, власти, књиге и писма, пјесме и свирке, славе, икона, имена српских):
Завјештање гробова и костију
Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.
Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.
А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.
Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.
Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.
Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. Што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.
Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.
Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.
Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.
