– Поговор књиге Усамљености 5 Димитрија Јовановића
Као што се текст Библије годинама изнова чита, јер неке делове човек може да спозна у зрелијим годинама, тако ће, претпостављамо, и наш унук неке дедине записе одмах разумети, док ће се некима враћати у годинама које предстоје.
Завршним поглављем петокњижја посвећеног усамљеностима, злопутањима и природи, оној око нас и оној што пребива у нама, Димитрије Јовановић заокружује исповест пред собом, Богом и људима. У исповести тој препознатљиви мотиви су: усамљеност као вољно прибежиште од људи остајућих без људскости, душа као једина стварна и непролазна вредност, Морава чији су тишаци и брзаци испреплетени са животима оних који на њеним обалама остају чак и када крену на залудна злопутања, моравски белутак који у савршеној форми садржи суштину безгласно позивајући човека да ту суштину открива свеједно ако је никада до краја не открије, земља натопљена знојем и сузама, дарежљива и штедра за живота, благонаклона и нежна према телу када смрт уприличи њихово коначно сједињење, врлине које све више бледе, пороци који бујају, прошлост као прекречени путоказ, будућност као невесело исходиште, садашњост као ропотарница залудних живота који се спремно ропски предају Мамону пристајући на губитак човечности и душе зарад свакојаких уживања, истина и лаж, слобода и ропство…
У „Усамљеностима 5” писац изнова опомиње на важност очувања предачког завештања. Преци нас обавезују својом личношћу, карактером и делима, али није само обавеза та која иште поштовање и чување вредности које су нам преци у аманет оставили. Када би се све свело на обавезност поуке и примене, исхлапило би у души оно што нас стварно и судбински са прецима спаја. Са друге стране, агенда света у којем живимо не садржи помињање предака, сећање на њихове подвиге, нити њихове заслуге за наше постојање, као појединаца и заједнице. Стога је од изузетне важности да деде и бабе унуцима певају и приповедају о Старом Вујадину и његовим синовима, јунаштву Јована Курсуле, да их уче животу и животним вредностима, да их упуте на глаткост моравских белутака, мудрост сове, мирис снова, љубав према природи и другим људима. Та подука се не може пружити ни у једној школи. Само тако веза са прецима неће бити схваћена као подразумевајуће оптерећење, нити ће се са олакшањем пристати на немилосно брисање те везе гумицом тренутних управљача светом.
У Димитријевом поетском ткању незаобилазне су и птице, божја крилата створења сливена са судбином људском. Тамо где птица нема захваљујући људској глупости ускоро неће бити ничега. Зато су насушно потребни пев славуја, хук мудре сове, гласање кукавице, „реч” гаврана. Тај перјани свет симбол је свега доброг и вредног у људском животу. Душа се одмара и крепи славујевом песмом, мудрост и смиреност се стичу хуком сове, кукавица опомиње на живот и љубав, гавран на судбину и неумитност онога што предстоји.
За разлику од „Усамљености 4” у којима су превладавали нешто дужи записи и пасуси, у овој књизи бројније су сентенце и афоризми који су, пре свега, савети и упутства Илији, Соколу српском, Димитријевом унуку којем су „Усамљености 5” и посвећене. Као што се текст Библије годинама изнова чита, јер неке делове човек може да спозна у зрелијим годинама, тако ће, претпостављамо, и наш унук неке дедине записе одмах разумети, док ће се некима враћати у годинама које предстоје. Било би пожељно да му дедино писаније служи за окреп и утемељење, а не само за подсећање на деду уз равнодушје (илити подсмех, не дај Боже!) према написаном. Јер, ако се (не дај, Боже!) оствари ово друго, то ће значити да ће поменута веза потомака и предака бити ако не избрисана, онда свакако гурнута у запећак. Биће ту, а неће је стварно бити. Постојаће на папиру, без суштинског удела у јестаству. И по трећи пут: Не дај, Боже! Зато се треба помолити за живот и здравље Илијино, посебно за његов унутрашњи мир, утемељеност у предању и повезаност са својим народом и прецима. Зарад Илије и зарад Србије.
Сентенцијално ткиво ове књиге унеколико „ремети” дужа приповест о Димитријевом сусрету са Јелисаветом Багрјаном, бугарском песникињом и великом љубави српског песника Радета Драинца (Радојка Јовановића). Рођење два Јовановића, Димитрија и Радојка, дели тачно пола века. Тражио је Димитрије, и нашао, у Јелисаветиним очима све оно због чега је Драинац уздрхтао, можда и највише за време свог дугогодишњег посвећеништва лепим и самосвојним женама. Сам себи уливајући оптимизам у погледу људске природе, намеран да створи основу за сећање на дане младости као извор наде и утехе у предстојећим годинама, млађахни Димитрије, бруцош, заљубљеник у Драинчеву поезију и посвећеник у живот Песника, одлучује једног дана да посети Багрјану, упркос неверици брата Милисава. Багрјани се очито свидела Димитријева прича о повезаности шума Мораве и жубора Песникове душе, Острву љубави, моравским белуцима… Димитрију се очито свидела Јелисаветина прича о Драинчевој изузетности међу другим песницима и мушкарцима. У души су му заувек остале младалачке и црне Јелисаветине очи, које су скривале тајну и пружале наду и утеху, њен осмех и њене руке са баршунастом кожом. Све се то стопило и поистоветило у чежњиви призив душе, Морава и Багрјана, њене очи и моравски белуци, Острво љубави са Песником и Песникињом, Драинчева виолина и шум Мораве… И све се то заувек утиснуло у Димитријеву душу и његово сећање.
Овај поговор писан је под унапред датим насловом. Учинило ми се на тренутак да реч „приморава” штрчи, да је ту само због риме са Моравом. Ипак, није све што приморава нешто тешко, што крњи слободу човекову доводећи га у теснац из ког нема излаза. Ако је оно што се мора повезано са питањем очувања верности суштински вредним стварима, ако је окренуто целини и вечности, онда је и обавезујућа природа таквог „морања” усаглашена са човековим осећањем истинске слободе.
