У Краљеву је 15. маја текуће 2025. године у Француској кући, једновремено са тучом у Градској кући преко пута, малобројним грађанима који у тучи не бише, прест(р)ављена књига „Задружно гробље“. Тужном скупу се, поред неутешних родитеља, обратио књижевник и уредник неошишаног Јежа Радивоје Бојичић, чији пригодни говор у целини преносимо…
Пре свега, желим да се захвалим домаћинима што су ме позвали на ово књижевно вече, којем би, с обзиром на врсту књиге коју ћемо промовисати, можда, боље пристајао назив – књижевне задушнице.
Читаоцу, коме се пружи задовољство да обиђе „Задружно гробље“, Димитрија Јовановића, Зорана Туцаковића и Драгана Буковичког, већ после првих неколико страница биће јасно да епитафи који су на надгробним плочама овог почивалишта, уопште не говоре о мртвима.
Ово су, заправо, мале приче о нама који смо још увек на овоме свету.
За изглед споменика у овој књизи задужена је каменорезачка задруга, односно њени чувени мајстори: Димитрије Јовановић, Саша Ковачевић, Александар Маричић, Миланко Каличанин, Мирослав Милићевић, Драган Буковички, Милош Костић и Горан Ћеличанин.
Да би ово гробље, по актуелном наративу, било допринос култури сећања, заиста је била потребна овако гранитна екипа.
„Задружно гробље“ не може се баш мерити са оним гробним местом које се налази у светом граду Наџафу у Ираку, на коме почива шест милиона људи, што га чини највећим гробљем на свету, а у коме се налазе посмртни остаци пророка, чланова краљевских породица, песника и научника, а једини који му тамо недостају су поједини Срби…
Ипак, ово наше „Задружно гробље“ по обиму свакако заслужује дивљење, док по онима који су сахрањени у њему, чини место на којем се преплићу важни људи и обичан свет, прошлост и садашњост, наше бројно људство и генетски материјал, а у коме почивају бивше и садашње идеологије, погледи на живот и остала позната и непозната прикљученија.
Као и сва добро уређена гробља и „Задружно“ је подељено на алеје.
Почиње „Комунистичким сокачетом“, а ова стаза пролетерских бригада води нас до Тита и осталих комуниста, а онда југоносталгијом, преко верника, грешника и отпадника, до покајника и осталог партијског кадра.
Пут се наставља „Партијским сокачетом“, где нас чекају ДЕПОС и остало богато српско вишестраначје.
„Ћошкастим сокачетом“ стижемо до кругова веома блиских нама, што значи до елите коју чине филозофи, саветници, богаташи, политичари, међу којима се, што је и нормално у том свету, нађе и понеки ушкопљеник, а ни до данас нам није природно што смо у ћошкастом сокачету набасали и на једног биолога.
„Ризичним сокачетом“ набасаћемо на веома често занимање у Срба, познатом под називом „баба сера“, а срешћемо се и са осталим племенитим ковом, као што су добровољни даваоци, коцкари, вампири, пијанци, педери, швалери, оптимисти, трговци, алавци, чобани, а биће ту и један тврдоглави.
„Народно сокаче“ доводи нас до брата Србина, лекара, чистунца, будале, душебрижника, ленштине, подстанара, тупавка, путника, завидљивца, торокуше, месара, утопљеника и романтичара.
У нама омиљеном ћорсокаку, а које колоквијално зовемо „Опуштено сокаче“ упознаћемо циганина, капиталисту, родољуба, пролетера и сељака.
У „Небеском сокачету“ наћи ћемо се са нашим јунацима из преткосовског, косовског и покосовског циклуса, а и Косово је још само ту још увек наше.
А невладин сектор треба да зна да је Косовка девојка ту где јесте, само да би се испоштовала родна равноправност.
Да склоност наших људи да подижу себи споменике за живота ни на овом гробљу, а ни на овом месту не би изостала, епитафе о себи клешу Зоран Туцаковић, Миланко Каличанин, Драган Бунарџић Буковички, Димитрије Јовановић.
Наравно, аутори су на бис и узвике хоћемо још, подигли неколико стећака компромитованим – Вуку Бранковићу, Вуку Драшковићу, лакој женској, првоборкињи, судијама, професионалним управницима зграда, превртачу и сличнима.
Али, да би стварност била представљена онаквом каква јесте, није се могло без „Парцеле безумних“ у којој све врви од лаковерника, сумњичаваца, партократа, безглавих, потомака, титових пионира и сличног психолошког профила.
Овакво једно гробље, наравно, не може ни да се замисли без парцеле надрљалих, јер је таквих у Срба највише.
А ту се срећемо са познатим Србином Жикицом Јовановићем Шпанцем, једним освртачем, другим бескућником, па, кантаутором, половњаком, јаловаком, четником и Бошком Обрадовићем, којега ономад повезиваше и са Љотићем.
А онда нас један од наших водича, Драган Буковички води поред крајпуташа подигнутих разним нашим типичним појединцима.
У Костића костурници срећемо, све оне које нећемо видети у Ћеле-кулама, али смо их већ сусретали у претходним сокацима.
И на крају, али не и на последњем месту чека нас хепиенд у стрипу Ружичаста прича 2001, а како смо преживели ход по овако богатом садржају, знамо само ми.
Пре него што сам се докопао ове књиге, мислио сам да је најсмешнији епитаф који сам прочитао онај о покојном Радовану.
Тај епитаф гласи:
„Овде лежи Радован Павловић.
Рођен је 1929.
Умро 2004.
Споменик подижу синови:
Јован, Марко, Алекса и Светозар.
Осим, Живорада
Овај епитаф прочитао сам на гробљу којим газдује Јавно предузеће „Градско гробље“.
Али, да у Србији има и других облика власништва над овдашњим сахранилиштима, говори неколико примера.
Најпознатије је „Приватно гробље“, оно чији је власник Алек Марјано, а његови епитафи:
ПЕСИМИСТА
Мртав сам, ал’ ћути море,
Биће још горе!
Или:
КАФАНСКА ПЕВАЧИЦА
Путниче, кад буде
Доба глуво
Дођи да ти нешто
Отпевам на уво!
Или, пак:
ПОЛИГЛОТА
Шеснаест живих језика
Говорио сам течно,
а сад ћу се једним мртвим,
служити вечно
Па:
ЛАКА ЖЕНА
Та судбина, баш је наопака
Ни лакој жени земља није лака.
А онда
ПАТРИОТА
Сви који овуда пролазили буду
Нек виде како грлим родну груду!
И на крају за ову прилику:
ФИЛОЗОФ
И не сазнадосмо ко смо,
а већ одосмо,
Већ одосмо, већ одосмо
Нерешена остаде дилема,
А већ нас нема… већ нас нема!
доказују да није случајно што је „Задружно гробље“ посвећено управо сенима великог Алека Марјана.
Мање је познато да сам се и сâм бавио једним приватним гробљем.
То гробље се налази у Мајамију, познатом граду на Флориди, САД.
У свом роману „Тхе бодигард“ бавим се управо тим приватним гробљем.
Ево на који начин.
Кад сам сутрадан отишао у Nightingale Manor, затекла ме је трагична вијест.
Газда се бјеше преставио.
– Преминуо је у сну! – рече ми особље, коме ја нијесам вјеровао, све док ми свештеник Лутеранске цркве који се ту затекао није то потврдио и још ми рекао да је газда отишао у миру пред Страшни суд.
– Не вјерујем! – промрмљах себи у браду, коју сам у међувремену пустио, будући да сам знао да нема тог суда пред којим би се мој газда појавио с миром.
Али шта је, ту је.
Ваљало је још једном дубоко уздахнути и побринути се да се бос, како се ова врста људи зове у Америку, достојно сарани.
Кад је газда отишао, оно што је на овај свијет од њега остало однијето је у крематоријум.
Сад ће ми сигурно бити пријебачено – а што га не сахрани, јадан, ка чоека, него га спали ка вјештицу.
Тако може да рече само неко ко не познаје ситуацију у Мајами Бич, највећем кубанском граду после Хаване.
Градско гробље је ође у приватно власништво ка и све остало у Америку.
Тамо јес да је остало још око хиљаду гробних мјеста, али да би ту био сарањен, мораш да испуниш строге услове.
Теже ти је саранит се на градско гробље у Мајами но добит зелени картон с којим си се у Америку имао рашта и родити.
Градско гробље у Мајами је најстарије и једино у читав округ.
Ту је почивалиште за чланове многих важних пионирских фамилија, оснивача ове пријестонице флоридског туризма и омиљеног стецишта људи од заната којим се бавио и мој газда.
Да би на то гробље остао у вјечнаја памјат, мораш да покажеш тапију да си власник плаца за вјечну кућу.
Ако такве тапије немаш, теби је пут ка крематоријуму отворен.
Отуд се на гробље у Мајами сарани између десет и двадесет преминулих годишње.
А остали како знају и умију.
Ја сам учинио све да некако пронађем начин да газду оставим онамо, намо.
Али тешко је то у Америку.
Није ти гробље у Мајами, јадан, Алеја заслужних грађана.
После недељу дана од одласка на они свијет газда је у један од крематоријума враћен у пепео.
Тако је обећање да си пепео био, а у пепео ћеш се вратит према моме газди испуњено до краја.
Добио сам позив да газду подигнем чим прије и кад сам стигао тамо, речено ми је:
– Желите ли покојника у стакленој или порцеланској урни?
Што се мене тиче, могли су га ставит и у теглу од туршије, те се без размишљања опредијелих за стаклену.
Не знам које су биле последње речи овога доброг српског домаћина и газде из мог романа, али знам да су ово последње моје речи о сјајној књизи „Задружно гробље“.
Хвала!
Фотографије: Ненад Јеротијевић
Књигу Задружно гробље можете поручити путем електронске поште sloven.org@mail.ru или на тел. +38165587757 по цени од 1500 дин. + ПТТ трошкови.
