Петар Милосављевић: СИМБОЛИ И СИГНАЛИ У ТУМАЧЕЊУ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Из књиге „Други ток српске књижевности“, стр. 209-224. Првобитно објављено као реферат на научној конференцији „Владика Николаj у свом и нашем времену“, на научном скупу 21. и 22. августа 1996 године, Митрополиjа Дабробосанска и Универзитет у Сараjеву Републике Српске. – Србиње, 1997.


Петар МИЛОСАВЉЕВИЋ

1.
Све док се у Делима Владике Николаја нисам срео са списом Симболи и сигнали, мислио сам да је прво релевантно дело из области семиологије код Срба Дијалектичка теорија значења Михаила Марковића (1961). Та вредна књига београдског филозофа, која је преведена на неколико страних језика (руски, пољски, енглески), показује да смо и у овој области – релативно рано и на високом нивоу – ухватили корак са светом. Владикина књижица Симболи и сигнали, међутим, сведочи да је код Срба било релевантне литературе из ове области и четврт века раније. Али та књижица је значајна не само због тога. Њој се треба враћати и зато што је интересантна по оријентацији и открићима. Она се бавила тумачењем превасходно невербалних знакова, чиме се, на свој начин, бавила хришћанска семиологија. Али том врстом знакова није се бавио и онај део модерне семиологије који се надовезао на оца модерне лингвистике, де Сосира. Савремена семиологија сматра да знакова има разних врста. Из самих њихових назива лако је могуће докучити принципе поделе. Једни су од знакова комуникациони, други некомуникациони, једни су вербални други невербални, једни су репрезентативни, други су експресивни, једни су симболи други су сигнали, једни су по природи мотивисани, други су немотивисани. Лако је, из тих подела, схватити да у њиховој основи стоје поделе које су карактеристичне за десосировску семиологију. Та семиологија је позната по томе што свој систем гради на бинарним опозицијама. Али у савременој семиологији постоји и једна друга оријентација која се надовезује на америчког филозофа, оснивача прагматизма, Чарлса Сандерса Перса. Персовска семиологија дели знакове на три врсте: на индексе (то су знакови у којима веза између означеног и ознаке постоји: на пр. јаук као израз бола); на иконичке знаке, тј. на знакове-слике (икона на грчком значи слика) и на симболе, а они су, по Персу, арбитрарни знакови. И у другим сферама, та семиологија решења тражи у знаку броја три, а не у знаку броја два.

Сматра се да ниједну од тих двеју основних оријентација не треба одбацити, већ их треба третирати као комплементарне: заједно више могу да осветле него било која посебно. Десосировска оријентација је, на пример, пуну пажњу посветила вербалним знаковима, а запоставила невербалне. А пошто је она све до последњих деценија доминирала у семиологији, вербални знакови су у далеко већој мери испитани од оних других. Испитивања невербалних знакова врши се практично тек последњих деценија. О томе се лепо говори у једној такође вредној књизи београдског професора Николе Рота која се зове Знакови и значења (1982). У њој се даје једна од подела невербалних знакова на три групе: паралингвистички знакови (као што је на пример јамб или трохеј у стиховима), кинезички знакови (пример: фацијална експресија), проксемички знакови, тј. знакови који се тичу превасходно просторног понашања човека. Суочавајући се са тим врстама знакова, човек се, исто као и код вербалних знакова, труди да одгонетне њихово значење.

Кључни прилог схватању природе те врсте знакова дао је француски семиолог, структуралиста, Ролан Барт у књизи која се зове Царство знакова (1971). Та књига је настала тако што је Барт 1970. боравио у Јапану. Пошто јапански језик није знао, морао се ослањати на ишчитавање невербалних знакова да би стекао представу о Јапану и Јапанцима, о њиховој цивилизацији и култури.

Симболи и сигнали Владике Николаја спадају у ову врсту литературе. Али наш писац није имао за предмет испитивања знакове преко којих ће боље схватити цивилизацију и културу једне земље и једног народа, већ практично цео (Божји) свет. То је разлог више да се на дело обрати пажња.

2.

Књижица Владике Николаја има уводни и закључни део и два основна средишња дела од којих се први зове Симболи, а други Сигнали.

У уводном делу, који се зове Писмо, студентима богословља о хришћанској философији, писац износи став: „да Хришћанство нити је једна од религија нити једна од философија, но сасвим посебан, оригиналан и савршен организам божанске живе истине, светлоносан и спасоносан“ (стр. 94) па каже:

Хришћанство није религија, попут осталих људских религија, никако, него је Хришћанство небеско откровење истине, Радосна Вест роду човечијем, не од човека или од ангела него од самога Бо-га створитеља. Христос је рекао: познаћете истину и истина ће вас ослободити. (94)

Таквим схватањем хришћанства, Владика је посредно наглсио важност хришћанске семилогије, науке о знаковима. Ако циљ хришћанства није да се истина доказује појмовима, већ да се до ње дође откровењем, онда се ствари посве другачије постављају. Хришћанство само даје пут да се до истине дође, а то је пут који су зацртале свете књиге и свети људи. До саме истине човек може доћи посматрањем и „читањем чудеса Божјег света“ (94). Васколики Божји свет је по Владици Николају и материјални и душевни свет који даје извесне знакове о себи. Уистину религиозан човек треба да научи да чита те знакове, јер ће само преко њих доћи до откровења истине.

О томе како се човек односи према знаковима Владика је навео два примера, међусобно повезана, који најбоље могу да представе његов однос према знаковима.

Један од тих примера је поређење са кинеским писмом. Иако је он наведен касније, чини ми се да је боље почети од њега. Каже Владика:

За идолопоклонике као и за материјалистичке филозофе – а то је једно и исто – природа је као кинеско писмо. Странцу и незналици, који би први видео кинеско писање, ово би представљало вез, орнаментику, чаробно шаренило, без икаква унутрашњег смисла и значења. Замислите да пред једним таквим писмом стоје један незналица и један писмен Кинез. Незналица би гледао и видео само чаробно шаренило, и сву пажњу би упро на линије, куке и шаре тога писма. Међутим, Кинез не би приковао сву пажњу на шарена слова, него би следио за смислом, за мисаоним и духовним значе-њем, закључаним у тим шареним писменима. Незналица би се очима и духом сав приковао за спољну форму писмена, док би Кинез само очима гледао писмена, а духом схватао дух и слова. То вам је верна слика идеолопоклоника – учених и неучених – с једне стране, и правих хришћана са друге стране. Први прикивају и чула и дух за симболе, а други читају символе, а духом читају дух. (110-111)

Други пример је, у ствари, још једна варијација на исту тему.

1. Док дете учи азбуку, за њега су слова сама по себи нека врста идола. Слова су за њега нека материјална стварност. Сричући дете гледа са пажњом у слова, и свим умом мисли само о словима. Кад прочита једну реч, слово по слово, питаш га шта је прочитало, а оно не зна. И чуди се што га то питаш. Оно не слути о смислу прочитаних слова. Облик, величина и боја исписаних слова – то је једино учинило утисак на душу његову; и то је све што оно тренутно зна о словима. Слова су за њ материјална стварност, исто што и идоли идолопоклоника. Отуда и букварац и идолопоклоник гледају у своје идоле са страхом и поштовањем.

2. Слични су букварцима и многи одрасли људи, па чак и многи који се називају филозофима и научницима. (…)

3. И тако може се рећи: неписмени су сви поклоници идола, а писмени само поклоници духа. За оне прве, створења у природи представљају материјалну стварност, која је изражена у њиховим облицима, величинама, бојама, разним функцијама и односима. За оне друге, пак створења су символи, а духовна стварност јесте смисао и живот и оправдање постојања тих символа.

4. (…) духовно писмен човек … не сриче слова природе као почетник у писмености, као букварац, него иде за смислом, хвата смисао, и објашњава смисао. (95-96)

Ова два примера, потпуније него Владикине формулације, изражавају његов став. Свет је, по њему, пун разноликих објеката (ствари) и појава. Али све те разнолике ствари којима смо окружени и с којима се суочавамо могу за „писменог“ да буду и знакови. „Природа је символ истине. Физички свет је видљиви израз невидљивог духовног света. Онај први – символ, овај други – смисао символа, дух и стварност“ (101). Природне објекте можемо да примимо таквима какве нам се на први поглед приказују: без улажења у њихов смисао. Али можемо да их примимо и као знакове. Као знакови они значе нешто друго од онога како нам се на први поглед приказују. Ако их примимо као знакове, онда цео емпиријски свет (који је за Владику Божји свет) треба схватити као књигу која „писменом“ много може да каже. „Писмени“ је онај који открива истину преко знакова. До откровења истине могуће је доћи само преко знакова, откривањем њиховог значења и њиховог смисла. За Владику постоје две основне врсте знакова: симболи и сигнали. „Симбол је нешто трајно, сигнал нешто тренутно“, каже Владика (134). То су за њега, у принципу, исти знакови.

За тумачење (интерпретирање) знакова и откривање значења били су у употреби, паралелно или наизменично, различити називи. Егзегеза – тако се звао поступак тумачења Библије и светих списа. Али се за тај поступак касније установио и назив херменеутика, поготово кад се проширио на откривање значења уопште, у и мимо светих списа. Израз је преовладао у модерним временима кад се тумачење значења књижевних дела посебно развило. У још новије време, за поступак одгонетања значења знакова и порука у лингвистици и семиологији уопште употребљава се израз декодирање. „Дешифровању“ знакова које Владика Николај има у виду, тачније њиховом тумачењу, највише би одговарао израз херменеутика. Декодирање могу да врше и машине, а херменеутика рачуна са израженом улогом тумача и његовом спремом да тумачи. Хришћанском тумачу се истина даје путем објаве, односно путем откровења. За тај се чин човек може само припремити. Знакови су, за Владику Николаја, интересантни пре свега као преносници смисла, односно као пут да се смисао открије. Али он, на жалост, у свом тексту, није много рекао ни о самој природи знакова нити о њиховом тумачењу. „Назвао сам овај састав Символи и Сигнали због тога“, каже он, „што нисам могао да нађем у српском језику речи са потпуно истим значењем. Слике и Прилике само би донекле могле изразити оно што се изражава класичним речима Символи и Сигнали“ (94). И то је све што он каже о природи знака и о њиховој могућој подели. Та сазнања су сиромашна у односу на оно што се о знаковима у то време зна, рецимо у списима Перса, Фрегеа, де Сосира, Ричардса и Огдена. Превод израза Символи и Сигнали изразима Слике и Прилике, индицира да се Владика није удубљивао у могуће поделе знакова. Изједначавање једних знакова као слика, асоцира на Персову тројну поделу знакова: на иконичке (икона=слика), индексне и симболичке знакове. Сама подела знакова на симболе и сигнале, асоцира на двојну поделу, која је карактеристична за десосировску оријентацију у семиологији.

Сиромашан у теоријском представљању знакова, Владика је изванредно богат примерима. Ти примери су, по правилу, праћени кратким коментарима. По броју наведених примера са Владиком се може мерити код нас само још његов савременик Михаило Петровић Алас у књизи Метафоре и алегорије. Број и врста примера, и код једног и код другог истраживача, показују да се ради о озбиљним истраживањима преко којих се не може олако прећи. Тако се и из наведених Владикиних примера може релативно лако схватити куда смера његова херменеутика и његова семиологија.

3.

Део књижице посвећен симболима почиње поглављем, које смо делимично управо навели, а које се зове Стварност и њени симболи. Главна теза Владикина јесте да је свет у којем живимо пун знакова које треба ишчитати. Затим следе поглавља која се зову: Земља, сунце и звезде као символи, Познање истине, Мине-рали као символи, Биљке као символи, Животиње као символи, Познање истине, Справе и направе као символи, Радње, стања и занимања као символи. Свако од тих поглавља даје више примера који илуструју функционисање симбола. У поглављу Минерали као символи, у 10 тачака, рецимо, Владика даје примере и коментаре појединих симбола. Један од најзначајнијих је камен као симбол Христа. „Символишући Христа камен уједно символише и тврду веру у Христа“, каже Владика (103). „Они који зидају свој живот на Христу као постојаном камену назвати су у Јеванђељу мудрим, а они који зидају на песку лудим“ (103).

На сличан начин говори Владика и о злату. „Злато је символ истине“. „Злато се не мења, не обмањује…“. Али „Није злато узето за темељ него камен. Јер темељ мора бити чврст, а злато је меко. Вера је стављена у темељ нашег спасења“ (103).

У модерној семиологији се симболички знакови по правилу третирају као арбитрарни (произвољни), за разлику од иконичких и индексних знакова у којима је веза између ознаке и означеног мотивисана. Примерима које Владика наводи, а они су превасходно узети из Библије, таква се становишта доводе у питање. Из њих се види да симболи сунца, злата, камена или песка нису арбитрарни. Постоји разлог (мотив) због кога је сунце симбол Бога, камен симбол Христа и вере у Христа, песак симбол пропадљивости, а злато симбол истине. Сви ти симболи спадају у мотивисане знакове. Везу између симбола и онога што они симболишу, тј. између ознаке и означеног, релативно је лако установити. Ево како Владика открива ту мотивациону везу између означеног и ознаке, симболисаног и симбола:

1. Да би дрво могло расти, мора бити укорењено у земљу. И душа тако мора бити укорењена у царству духовном, небеском, јер је то њена земља, у којој се она корени и из које расте.

2. Да би дрво могло напредовати, мора бити напајано водом. И душа мора бити напајана благодаћу Духа светога да би била здрава и снажна. (…)

3. Да би дрво могло род доносити, мора имати светлости, топлоте и сунца. И душа тако мора бити обасјана и загрејана Богом, сунцем вечне правде. (…) (105)

Даље се у сличном смеру образлаже крин као „символ безбрижности“, маслина као „символ благодетног избрања“, семе као „символ речи Божије“, чокот као „символ Христа, а лоза символ следбеника Христових“, трава и цвеће као символ „пролазности телесног живота и спољашње славе људске“ итд.

У поглављу Животиње као символи, на сличан начин се голуб представља као „символ Духа Светога“, „змија као символ сатане“, јагње као „символ Христа“, кокош и пилићи као символ Христа и правих следбеника Христових, а дивље звери као симболи великих страсти, итд.

Из поглавља Справе и направе као символи, у којем се симболи те врсте представљају и кратко коментаришу у 21 тачки, довољно је навести само ових неколико примера, и то у скраћеном облику:

4. Клијет означава скривену унутрашњу одају у кући. Унутарња клијет у човеку јесте срце. (…)

5. Врата символишу Христа, по Његовој сопственој речи: Ја сам врата. Ко уђе кроза ме, спашће се“.

6. И пут означава Христа. Ја сам пут, истина и живот, рекао је Он о себи. (111)

У 20 тачака, у поглављу Радње, стања и занимања као символи, представљају се и коментаришу поједини симболи. Ево опет два карактеристична примера:

5. Земљорадник, сејач, вејач, зидар, ковач, столар, грнчар, и сваки занатлија, који прерађује неки груб и сиров материјал и од њега прави нешто лепо и корисно, символише Христа Господа. (…)

6. Исто су тако символи Христа и цар и судија и лекар и свештеник и учитељ и војвода и крманош и путовођ и трговац и домаћин куће и родитељ и женик. (114)

Пошто су сви примери симбола, које Владика наводи, узети из Библије и других светих списа, они спадају у репертоар проверених религиозних симбола. Између њих и онога што они симболишу, постоји јасна мотивациона веза. Откривајући ту везу, Владика открива и сам логос симболизације, али и природу процеса кроз који се симболизација одвија. Задатак тумача спада у теолошку херменеутику. Та херменеутика, преко симбола, води ка откривању смисла који они претпостављају или сугерирају.

Михаило Петровић Алас

Владикина тумачења показују да мотивациона веза између ознаке и означеног, тј. симбола и симболисаног, није случајна и неприродна. Природа те везе се може најбоље објаснити помоћу теорије пресликавања поменутог његовог савременика Михаила Петровића (1868-1943), најпознатијег српског математичара. По тој теорији, пресликано и слика се међу собом разликују, али имају нешто заједничко, имају једно заједничко „језгро сличности“, које се може установити са одређеног становишта. Језгро сличности имају и посве различити феномени као што су: тврда вера и камен, нестабилност и песак, пастир и Христ, Христ и пут истине итд. На основу постојања тога језгра сличности објекти се међусобно, са одређеног становишта, могу и замењивати. Систем пренесених значења, које тумачи Владика Николај, потврђује и илуструје Аласову теорију. Али тај систем пренесених значења илуструје и теоријски став Владике Николаја да иза овога природнога света постоји један други свет до кога тумачењем и откривањем треба допрети. Репертоар симбола на које Владика указује ипак је ограничен. Али он се, у његовом излагању представио као разноврстан и систематизован. То је истовремено потврда чињенице да је тај систематизовани скуп симбола устаљен у религиозној комуникацији. Отуда се о тим симболима не може говорити само као о појединачним примерима, већ као о примерима једног Симболичног поретка. Тај тако устројени симболички поредак (израз Жака Лакана), представља кључ за разумевање и других ненаведених симбола, али и других знакова преко којих се могу откривати тајне света у којем живимо. Он је, пре свега, устројен у главној хришћанској религиозној књизи, у Библији. Библија, зато, представља и главну матрицу симболичког поретка, кључ за читање природе, односно укупног Божјег света, за разумевање бића.

4.

На сличан начин на који је представио симболе у посебним поглављима, представио је Владика и сигнале. Постоји, међутим, и јасна разлика у пореклу примера. Примере за симболе Владика је узимао из религиозне литературе, а примере за сигнале углавном из живота. Део књиге посвећен сигналима садржи следећа поглавља: Снови као сигнали, Догађаји као сигнали, Мисли и осећања као сигнали, Обична бивања и стања као сигнали, Познање истине, Природне појаве и страхоте као сигнали, Човек човеку као сигнал, Рат, глад и помор као сигнали, Сигнали краја света.

Лаичке семиологије нису много богате примерима за сигнале. Најобичнији пример који наводе јесте дим као сигнал ватре, или траг на снегу као знак животиње која је преко њега прешла. Сигнали које Владика наводи не само што су бројни и разноврсни; они су и систематизовани. Као и у поглављу посвећеном симболима, они су превасходно везани за Библију и свете списе. Али постоји и једна Владикина књига која само доноси примере. То је Емануил. Сви примери које она пружа илуструју став да се воља или истина Божја објављује кроз разне знакове сигналне природе. У Симболима и сигналима, а тако и у Емануилу, на пример, наводе се бројни примери снова у којима су појединци упозоравани да нешто ураде или да не ураде. И Владика наводи понашање риба пред земљотресе и других животиња пред несреће као познате сигнале. Наводи и примере суше, глади, ратова, као сигнале о моралном и духовном стању међу људима који се могу чути и међу лаицима. Али он не стаје ни на таквим примерима ни на таквим тумачењима. Ево како почиње поглавље Обична бивања и стања као сигнали:

1. Оно што се назива обичним и природним бивањем или стањем, и то је у самој ствари сигнал. Кад сунце сија и звезде стројно путују својим путевима кроз васиону; кад су врућине у своје време, а снегови и кише опет у своје; кад се деца у браку рађају, расту и напредују; кад посејана поља плод доносе; кад се домаћа стока множи и обиље се смеши на људе са свих страна; кад мир царује место рата и здравље место болести – све су то сигнали благовољења и благослова Божјег. (123)

Материјалистичка (рецимо марксистичка) филозофија, свет у којем јесмо дели на његову материјалну основу и на духовну надградњу. У тој подели духовни свет је нешто секундарно, нешто што долази после.

Код Владике Николаја ствари су другачије постављене. Материјални свет се узима као скуп знакова преко којих се може комуницирати са светом трансценденције. Оно тамо, трансценденција, је прави извор смисла. Такав начин сагледавања двојства света има филозофски прамодел у Платоновој концепцији о два света, о свету истине и свету привида. Свет који има у виду Владика Николај је такође двострук. Али он акценте ставља на друго: на духовни свет из кога зрачи смисао, и на материјални свет преко којег се тај смисао очитује. Духовни свет је извор знаковности; свет у којем живимо јесте свет знакова преко којег се оглашава извориште свеукупног живљења.

Све што постоји и што бива, по Владики, може се схватити као знак, тј. као Божји сигнал. А да све у Божјем свету треба тумачити као сигнал, односно као Божји знак, Владика има доказ у Библији. Овако почиње први став поглавља Природне појаве и страхоте као сигнали.

1. На првој страни Светог писма пише, како Створитељ створи светлила на своду небеском, да буду знаци. Спољашњи смисао овога јесте, да буду знаци временима и данима и годинама, како и пише. Унутарњи смисао пак јесте, да буду духовно морални знаци разумним људима. Другим речима, да буду сигнали Божјим људима, сигнали Божјег благовољења или гнева, опомене и предсказања. (125)

И теолог и верник су тумачи тих знакова, одгонетачи истинитог смисла и истинитих порука које долазе из трансценденције. Иако је тај свет знакова најчешће невербалне природе, ипак се васколики Божји свет може схватити као књига. Он је „књига“ онима који у тај знаковни свет верују, односно који му прилазе као знаковном свету, и теже да преко знакова допру до правог смисла. Знакови те књиге се могу ишчитати на разне начине, са разних становишта. И хришћанство нуди своју херменеутику. Мало је рећи да је за Владику та херменеутика најплодоноснија; она је једина исправна. У поглављу које има карактеристичан назив: Познање истине (јер је то главни циљ хришћанске херменеутике), он вели:

Хришћанство је осмислило, ословесило све. Зато се и јавило Слово Божје у телу. Јер не може се рећи, да само нешто има свога смисла, а остало не. Него кад већ има смисла уопште, мора га бити у свему: у људима, у стварима, у догађајима, у мислима, у речима, у односима, у појавама, у покретима, у сновима – речју у свему, било смисла угодног нама или неугодног, но тек смисла. Отуда је Хришћанство једино словесно и смислено објашњење твари и живота. (125)

Семантика је део семилогије која се бави проблемима значења, односно односом ознака-означено. До значења знака се долази кад се декодира или протумачи, односно осветли оно означено. У томе напору понекад се истичу и разлике између значења и смисла. Разлике између израза значење и израза смисао увек некако остају нејасне, иако се понекад на њима инсистира. Ни Владика Николај, у свом излагању, не прави јасну разлику између значења и смисла. Али он даје довољно материјала да се та разлика осети. Узнемирење риба може да буде знак (има значење) наступајућег земљотреса; дим има значење (знак је) пожара. Кад херменеутичар хоће да оде даље, па се пита какав је смисао земљотреса, или какав је смисао пожара, и у томе види Божји сигнал упућен човеку, онда више немамо посла са значењем, већ имамо посла са смислом. Смисао је, према томе, посебан степен значења: значење везано за само извориште смисла свега постојања, дакле за Бога.

5.

У Владикиној књизи Симболи и сигнали не употребљавају се изрази семантика и семиологија (односно семиотика). То се може узети и као знак да њен аутор није био обавештен о радовима из области које ти изрази означавају, и истовремено да није имао амбиције да улази у сложене проблеме које оне садрже. Па ипак, ма како непретенциозно, Владикина књижица отворила је питање знаковне природе света у којем живимо, потребе да тај свет сагледавамо не само као свет материјалних чињеница, већ као знаковни свет.

Владикина семиологија је, по оријентацији, различита од лаичке семиологије какве су Персова, де Сосирова или Бартова. Јер је сва усмерена ка тумачењу Божјих знакова. Она се наслања на хришћанску, поготово на византинску семиологију, која нам је у великој мери остала непозната. А та семиологија је, изгледа, у далеко већој мери развила смисао за невербалне знакове, за невербалну комуникацију, односно за комуникацију пренесеним значењима. Циљ те семиологије био је да објасни природу посредног означавања или природу интуитивног откровења. Примерима, тумачењима, страсни истраживач и мислилац, Владика Николај, дао је аутентичан допринос семиологији; код нас је, бар према садашњим сазнањима, први релевантни истраживач у тој области.

6.

Сигнали и симболи, књижица коју је Владика Николај објавио пред Други светски рат, садашњем његовом читаоцу у отаџбини, постала је доступна тек у Делима владике Николаја у десет књига, коју је ваљевски Глас цркве објавио 1996. поводом 40-годишњице његове смрти.

И пре овога издања домаћи читалац је знао да је Владика Николај, уз оца Јустина Поповића, највећи српски теолошки писац. После овога издања, међутим, лакше се може схватити да се српска теолошка мисао у једном тренутку била уздигла веома високо, толико високо да се и у тој области пред светом можемо поносити. Владика Николај јесте био превасходно теолошки мислилац, и из свог религиозног средишта промишљао је о свему, о Богу и о свету у којем живимо, па и о знаковима са којима се суочавамо. Он је био велики херменеутичар нашег света са религиозног становишта. Његова књижица Сигнали и симболи, мада није писана са великим амбицијама, кључна је за разумевање Владикине мисли, без обзира на област у коју је он залазио. Он који је негирао најдубљи смисао филозофије (самим тим што се до истине путем филозофије не може доћи) и сам је залазио у област филозофије. Његове идеје о свечовеку и богочовеку могу се сматрати као специфични одговор на питања о аутентичности и смрти, којима су се бавили филозофи двадесетог века, а међу њима и егзистенцијалисти и марксисти. Ни атеисти не би требало с игноранцијом да се односе према његовом виђењу уређења државе које је изнео у списима Теодул и Српски Теодул. А посебно је за социлошку мисао значајан његов спис који се зове Средњи систем, у којем се пут за уређење друштвених односа тражи између социјализма и капитализма, у средњем путу а он се налази у српској вековној традицији. У Владикиним списима има много размишљања о Српству и Словенству и тумачења Божјих знакова да се и српски и укупан словенски народ спасу. Тим размишљањима, иако из другог времена, треба се често враћати и изучавати их.
Једна књижица, која се зове Индијска писма, показује да се Владика бавио и индологијом, дакле дисциплином која је и са лаичком семиологијом у ближој вези; она представља неопходну карику између Митриновића, Павла Јевтића и савремене ауторке Олге Луковић Пјановић, која је поново указала на везе Срба и Индуса, српског и санскртског.

Генерације и генерације стручњака за српску књижевност школоване су без стеченог сазнања да Срби у Владики Николају имају једног од својих најбољих писаца. Владика Николај, сигурно није релевантан песник, по песмама које су писане у облику стихова, а којих има више него у Настасијевића. Али је он велики песник по Молитвама на језеру и Новим молитвама на језеру.
То су песме у прози једног истински религиозног човека и једног надахнутог тумача Божјих порука који у молитвеном тону изражава религиозно и естетско осећање као у псалмима. И Настасијевић и Десанка Максимовић у њему имају претходника који их повезује са старом српском литературом.
Још више него по песмама у прози Владика Николај је без премца као беседник. Беседништво је у наше време заиста један мање значајан део литературе. Али није тако било увек. На питање: ко је највећи прозни писац античког света, даван је недвосмислени одговор да је то био Цицерон. У новом веку највећи прозни писци су друге врсте, тј. приповедачи, као што су Сервантес, Толстој, Томас Ман, Андрић. Некадашња беседничка литература, међутим, нашла је правог прозног наследника у есеју.

Есеј се рађа са цивилизацијом књиге, са Монтењем. За разлику од беседе, која је писана да би била слушана, есеј је писан да би био читан. Кад читате Дучићеве есеје у књизи Благо цара Радована, видите да сваки есеј почиње речцом О: О Срећи, О Љубави, О жени, О Пријатељству, О Младости и Старости, О Песнику, О Херојима, О Пророцима. Садржаји страница и страница Владикиних књига такође почињу речцом О: он је имао потребу о много чему да каже, и умео је да говори на беседнички, односно есејистички начин.

Делујући као црквени човек, као патриота (за време оба светска рата) у земљи и у иностранству, и као јавни радник, он је написао мноштво беседа. Најпознатије су Беседе под гором и Нове беседе под гором. А можда су најречитије оне које је говорио за време Првог светског рата, у Енглеској и Америци, убеђујући савезнике да треба да помогну Србима.

Исидора Секулић (1877-1958)

Срби имају доста великих писаца, писаца европског формата. Дучић је за Исидору, рецимо, писао да се у целој Европи можда могу наћи две или три жене такве културе. Нешто слично би се могло рећи и за самог Дучића. Ниједна европска литература не би се постидела Станислава Винавера, такође блиставог есејисте, или Слободана Јовановића, историчара, књижевника и стилисте. Али ниједан од тих наших писаца ипак није понео епитет златоусти. Тај епитет нису чак понели ни Андрић ни Црњански. Епитет златоусти до сада је код нас озбиљно стављан само уз име Владике Николаја. Владика Николај је, више него иједан други српски писац (сем Његоша), налазио врело инспирације у самом Богу, и у свом сталном настојању да буде тумач Божјих знакова, Божјих хтења и заповеди. Његово надахнуће је отуда могло да буде и дубље, а његова потреба да тумачи и да говори постојанија. Сада, кад су идеолошке ограде скинуте, Владику Николаја и као уметника речи и као мислиоца треба ставити међу оне најбоље и најдуховније који су се служили нашим језиком и који су на том језику саопштавали своје истине и открића.

Visited 9 times, 1 visit(s) today

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *