Драган Бунарџић: Бездушје, Дом културе „Рибница“, Краљево, 2006.
Млади песник Драган Бунарџић (Краљево, 1973) типични је представник генерације коју је погодила виша сила у виду распада државе, друштвеног поретка и система вредности. Разочаран и гневан али и отпоран на недаће суморне свакодневице, у својој првој књизи Бездушје проговорио је као зрео песник.
Три циклуса песама више су повезана него омеђена цитатима из поезије Р. Драинца, Бране Петровића и С. Јесењина, песника узора, чије благотворне утицаје Бунарџић не жели да скрива, јер је свестан свог живота, песничке самосвојности и сопственог пута. У једној од најсажетијих и мисаоно најупечатљивијих песама, он дословце каже:
„Овај свет је суров и величанствен. Овај свет сам Ја. Овај свет не желим да будем ја.“О томе је реч у свим осталим песмама: о велико и малом ја, о вечним врлинама људског бића и човечанства и човековој (и нечовековој) ништавности. Више о овом другом.
Окосницу збирке чине две веће песничке целине (поеме) – „Бездушје“ и „Јакша“, и две сатиричне – „Стара песма“ (у прози) и „Бројлеријада“. У Бездушју је саткана чемерна слика живота тзв. малог човека у распамећеном граду, притиснутом невољама одасвуд, а посебно из центара политичког плиткоумља и безумља.
„Градови рађају наказе, државе лудаци воде, и звезде су побегле од земаљске тмуше“,каже песник, очајнички свестан да се (заистински) никуда не може побећи (и бег звезда је привид!). Поема „Јакша“ је потресно певање о јединки у ратном вртлогу, о једном младом изгубљеном животу. То је вероватно једна од најекспресивнијих песничких творевина (са класичном мајчинском тужбалицом) с темом из југословенског грађанског рата деведесетих година прошлог века. Има још неколико тематски сродних песама, у којима се, поред описа патње, јада и чемера, дискретно исповеда бол и жал због пропасти земље („свуд у својој земљи, странац“), због нестанка „прелести надежних дана“, а у већини песама кључне слике могле би се описати метафоричним синтагмама из само једне песме („Недовршена песма“): „небулозни снови“, „ужасни кошмари“, „црна самоћа“, „живот на ломачи“ и сл. Надмоћ песничке мисли над убогом реалношћу исказана је у поменутим сатиричним песмама: „Стара песма“ (парабола о сувереном вођи и неразумном стаду) и „Бројлеријада“ (о прождрљивој бахатости заслепљених „бројлероида“, модерних сподоба специјалног кова).
Сатиричних нијанси има и на другим местима („Бадњи дан“, „Неки људи“, „Човек пева пре покоља“ и др.). А уз њих иду и самоиронични стихови (помало аутопоетички), попут ових:
„Ја нисам човек него биљка хибрид смрдљевка и босиљка“.Или:
„Још једна рђава песма, још један безвезан дан“.Многи „безвезни“ дани „овековечени“ су у овим песмама, али песме нису безвредне. Напротив.
У целом том кошмару од живота и пратећој песничкој инспирацији („Накарадно весеље. / Локање до бесвести“) има места и за интиму. Додуше – рањену и осакаћену. У таквом контексту истиче се песма „Најљубавнија“, у којој су туробне, самоубилачке мисли устукнуле пред моћи Жене!
Вредне су помена и песме социјално обојене сликовитости („Песма мале Ирене“), као и оне са темом из наше крваве давне прошлости („Карађорђе и Маринко“), испеване с пијететом, али без сладуњаве патетике која произилази из мутних колективних заноса.
Песник Драган Бунарџић, „опкољен људима, далеко од људи“, свој песнички сан је одсањао на јави (мрачној јави) и записао га документаристички снажно и упечатљиво. Ако бисмо му тражили мане, нашли бисмо, али манимо се тога, јер је Бездушје, као целина, честита књига самобитне песничке искрености.
Књижевне новине бр. 1145, септембар 2007, стр. 18